Странице

недеља, 28. фебруар 2010.

Бранко Радун: Бедни „Риaлити“ уместо реалности беде

Модерна цивилизација је одавно из реалности искорачила у различите сфере виртуелне реалности. Масовна култура намеће и осваја милијарде људи својим (пост)модерним митовима и легендама. Модерно друштво је у ширем смислу „риалити” у коме се готово сви ми налазимо, свесни тога или не.

Смењивање мода и модела витурелне реалности које нам се нуде и намећу као „права реалност”, преко примамљиве формуле „бекство од лоше реалности”, се дешава као у неком калеидоскопу, једна слика и конструкција замењује другу. Тако је и у популарној музици, с времена на време, долазило до смене праваца и стилова, све са намером да се стекне утисак о наводној великој и коренитој промени која се дешава. Масе гладне новог и необичног су тражиле ново и у оном што је заправо рециклирано из историјског ђубришта модерне културе.

Као клинци смо пратили како је посустали рок, који је отишао у декадентну рококо фазу, био замењен сведеним и свесно простачким панком. Панк није, наравно, био само перформанс просташтва и грубијанства, он је ослобађао и запретену и потиснуту социјалну енергију, тако да се она зарад одржавања система издува у што јаловијем правцу. Но, оно што је било занимљиво у панку, осим мрачне и деструктивне иконографије, је и скоро одмах проглашавање краја истог кроз графите на којима је писало „Punk`s not dead”. Панк је контролисао социјалну фрустрацију и агресију младих Британаца, а затим и других модерних друштава, на начин који не угрожава систем. Као феномен, панк је промовисао, не неки конструктивни отпор неправедном систему, већ бесмислено насиље и социјални нихилизам. У њему је било места за различите садржаје, под условом да су у складу са његовим агресивним и нихилистичким животним стилом.

Међутим, није нам тема толико панк, колико једно његово култно медијско чедо. Вероватно се сећате серије „Макс Хедром”, која се на нашој телевизији приказивала крајем осамдесетих? Изведена из једног „сајберпанк” филма, ова серија је домаћој публици, сасвим неспремној на све што ће уследити на овим просторима, ипак приказала, као на длану, борбено поље на коме ће се одвијати тешке злоупотребе модерне технологије, способне да креира „виртуелну” стварност и „виртуелне” личности.

Колико год били конфузни и филм и серија, ипак, најављују све битне координате у којима се почела кретати култура у праскозорје дигиталне ере: снижење каматних стопа (у енглеском језику се за ово користи жаргон Maximal Hedroom), технологија утицања на подсвест публике путем медија, корупција, похлепа, корпоративни капитализам у адвертајзингу, преузимање компанија, клонирање, трговина органима, терористичке акције, склоност ка анархизму, „њу ејџ” религиозност, медијска цензура, вештачки развој интелигенције, нежењени ефекти информатичког развоја.

Главни јунак серије је „мрежа”, тj. адвертајзинг корпорација која је постала сајбер личност, развијена на основу некад стварне физичке личности. Опкољени „мрежом”, јунаци серије бауљају по њеном „информатичком” или „сајбер” простору који је углавном виртуелни. Дакле, ми имамо посла не више са људима, већ са «мрежом» или «системом» који жели све да зна и контролише. Стога тај Систем није персоналан, већ је он у суштини без-личан и анониман, а људи су тек шрафови у том гигантском механизму или «мрежи».

Макс Хедром је постмодернистички изломио и време и простор, све је ту помешано и често нелогично. А, ипак је оваква, на моменте апсурдна, тв серија била глобални тв хит. Овим је, коначно, и у поп култури дошло до обрачуна и са личношћу и са моралом и са временско-просторним континуом. Јунак може бити изломљене, вишеструке и шизоидне личности, сам против себе окренут и слично томе. У „сајберпанк” остварењу је нихилизмом нападнут сам етос, а што драматуршки до тада није било могуће у поп уметности. Осим тога, „Макс Хедром” је нарушио и ток времена у уметничком делу. На тај начин су „абгрејдовани” панкери преокренули „флешбекове” на наличје. Тада је то изгледало парадоксално, а публици је и данас неразумљиво. То што је неразумљиво, не значи само по себи да има неки дубоки смисао. Напротив. Све ово се десило у доба када је Френсис Фукујама објавио „Крај историје”, а Art of noise објавили носиоцима укуса произведенog у „Фабрикама снова” како виртуелни ликови стално сањају, али не спавају (види спот Аrt of Nosie: Paranomia). Ми смо доживели крвави крај једне државе-система-идеологије, а цео свет не престаје да доживљава «крај историје».


Иако је „сајберпанк” серија „Макс Хедром” била далеко испред свог времена, заборављена је као техно-кич тадашње тв продукције, и у евроатлантском свету није доживела друга издања осим у ВХС формату. Иако су га тек пре неколико година Јапанци „риповали” и прилагодили ДВД формату, за гледање „Макс Хедрома” недостаје елементарно интересовање у «сајбер заједници» чије је пророчанско остварење. Као у „Имену руже” Умберта Ека, „цивилизација” се затворила у „дигитални формат”, задржавајући у недоступној кули застарелих формата садржаје који је демистификују. Тако је отприлке било и са Макс Хедромом.

Нешто паралелно се десило и у свету поп-музике. Наглашавање личности извођача постало је превазиђено. Дошло је до поплаве интерпретатора, «пуштача» музике (ди-џејева). „Прсоналити” је замена за персонално, он је само медијска маска коју неко носи, а може да је носи било ко. Препариран у времену, култ Џегера и Мадоне је усрдно, али само формално поштован попут (пост)паганског култа „непобедивог сунца” у касноантичком Риму, постао је апстрактни корпоративни бренд. Нешто што сви знају и чије светковине окупљају, али без религијских уверења и посвећености. То је као атрактива утакмица коју посматрају сви, али готово нико активно не учествује. Представа за масе, издувни вентил за младе и агресивне у цивилизацији спектакла.

Сада кад смо преплављени хиперреалистичким филмовима и серијама, полудокментарним и риалити програмима, и даље се осећа глад за реалношћу. Риалити програми су замена за реалност, а заправо још више увлачење гледаоца у медијску виртуелну «реалност». Риалити програми нас заводе псеудореализмом, настоје да „реалост” учине занимљивијом, да открију прљави веш путем надзора над приватним животом (Велики Брат), па најзад и да разоткрију интиму (Тренутак истине), без обзира колико је шта «усмеравано» и «намештано». Постала је важна излузија „реалности”, а сасвим је постало небитно „где је ту реалност”. Реалност је бедна и сурова и зато нам се нуде риалитији.

Тако је и у Србији данас - владајућа екипа је дошла на власт тако што је понудила медијску обману «политички риалити» у виду готово опипљивих 1000 евра сваком, преко «перформанса» уговора о стратешкој инвестицији Фијата у «срцу Шумадије» до отварања простора за «200.000 нових радних места». Овде није била толико реч о простом обећању колико о креирању једне слике виртуелне будућности у којој ће Србија бити богатија и срећнија. Владајући естаблишмент је имао медијску доминацију, гурао је своју «обећану будућност», а са друге стране, остали политички и медијски актери, нису имали адекватан одговор и да разобличе ову обману. Потценили су значај медијског креирања стварности и моћ «риалитија» у реално очајној, ојађеној и сиромашној Србији.

http://www.slobodanjovanovic.org

Нема коментара:

Моја листа блогова