Бранко Радун: Србија на "беломе Шенгену"

Дочекали смо и то чудо на путу евроинтеграција: Европска Унија нам је укинула визе. Фабрике су пропале, нарочито оне «успешно» приватизоване, земља је презадужена, примања неизвесна, стандард све мањи. Међутим, у таквим условима, пошто нам је стандард све мањи, мого смо се обрадовали овом историјском успеху. У апатији и безнађу свака, иоле позитивна, вест постаје „догађај".
Нарочито ова коју еврореформска Влада користи да прикрије неуспех у суочавању са изазовима (Еулекс, светска криза, Војводина...).



Недавно нас је Влада обавестила како ће се «у наредној години завршити криза у Србији». «Безвизна» Србија, иако сиромашна и сирота, је, како кажу у Блицу, „коначно слободна". Тај усклик малограђанске Србије „коначно слободни" говори паметном човеку више но томови књига. Опседнута оним шта Свет мисли „о нама", инфантилно потиштена што нас „не желе", она јесте укидање виза дочекала са великим олакшањем и радошћу.



Највећи део нас обичних грађана Србије ни нема новца да путује негде далеко, али је некако лепо чути да можемо путовати Европом, иако у себи, у тренутку искрености, признајемо истину коју је давно отпевао Ненад Милосављевић (Неша Галија): «дигни руке од свега, немаш карту ни до Приштине». Српска влада је дигла руке од Косова и Метохије признавши Еулекс. Званична Србија диже руке од Републике Српске, пуштајући је низ воду, дигла је руке од социјалне политике, дигла руке од сопствене части, поданички се осмехнувши Јелку Кацину кад ју је «еврословеначки» поздравио мирдита поздравом. Како изгледа, српска елита диже руке од свега осим од свог личног интереса и удобности.



Најзад, власт у Србији је дигла руке и од Војводине. Њена скупштина је изгласала сепаратистички Статут којим Покрајина постаје федерална јединица и чак нешто више - још увек нико не сме да каже шта. Социјалисти, који су пре две деценије певали «ој Србијо из три дела, поново ћеш бити цела», на сопствену срамоту су утврдили у Новом Саду сеапратистичку власт након две деценије, и тренутно се брукају обмањујући себе и јавност: «победили смо аутономаше».



Како је Влада дигла руке од народа, не би нас чудило да и многи дигну руке од свега и оду у ту европутопију, коју бајковито приказују домаћи медији. Можда то ова Влада и жели - да се реши младих и перспективних људи који би сада, у безвизно време, могли масовно кренути трбухом за крухом. Тако би се решили дела незапослених, додуше оних највиталнијих, али и оних који би могли да се буне и протестују што је транзиција у Србији пропала. Све би то наравно приписала себи као успех.



А шта је заиста победило? Победила је идеологија ситне користи и „не таласај" филозофија, која се хранила кукавичлуком и незаинтересованошћу за све осим своје удобности. Идеологија себичности је победила - сада се то зове тржишна оријентација и воља за успехом, којој је позната формула успеха у корупцији, полтронству и чланству у клановским структурама. Све је то аранжирано општим неморалом и друштвеном аномијом која бива видљива кроз бројне скандале. Тако гојени егоизам и пакост су, само ради сопстене сујете, писали писма странцима, дружили се с тајкунима, ручавали код непријатеља, свршавали послове за криминалце и окумљивали нарко-дилере из комшилука, а претили егзекуцијом оним који сметају таквом накарадном поретку.



Али, како је дошло до тога да идеологија себичности завлада Србима и да она толико надиђе елементарну границу здравог разума. Како је дошло до тога да народ поклони поверење власти која је, као своју, примила идеологију егоизма провинцијског кловна? Врло једноставно, баш као што је ову идеологију прихватио и «еврословенац», припадник народа који данас не би постојао да га два пута у прошлом веку нису ослободили Срби.



Ради малограђанског осећаја супериорности над народом, који је показао да племенити мит може да буде истина и да постоје поштени и пожртвовани људи који нису ситне шићарџије неки су спремни да се одрекну своје вере, тадиције и националног идентитета. Наш паланачки мазохизам и аутошовинизам није од недавно. Пре више од једног века, Чедомиљ Мијатовић, син једне банатске врачаре, успео је да прода сиромашну државу која га је школовала, да би од цара Фрање добио престижну титулу грофа, за којом је жудео, уобразивши да је његова мајка грофовског порекла. Данас у Србији имамо хиљаде Чедомиља који би за неку похвалу, диплому, нешто медијског простора занемарили све своје, па и продали све своје у бесцење. И данас, наша велика уображеност да се има исто тако велико, грофовско порекло, у тој суманутости стигла је, чак, до постеља собарица цара Фрање. Једна друга уображеност осушила се од жеље, након пола века узалудног изучавања «феномена малограђанштине», те решила да прихвати туђу националност. Сремац је рекао да кад Србин жели да буде објективан, он пређе на страну непријатеља.



Овако размишља данас «српски евро-малограђанин»: «Ако нисам одолео искушењу да примим мито, одмах ћу поштене колеге да назовем неспособњаковићима. Ако имам проблем савести, јер хоћу да оставим жену и децу, закрпићу своју савест тако што ћу подићи њеном "маторцу". Имам ли проблем с зависношћу? Зависност је социјална болест и одмах ћу да нападнем читаво друштво како је оно криво. Не умем да се снађем у животу? Прогласићу кривом традицију. Ако немам оно што бих желео, рећићу да ми је крив Милошевић. Погрешно сам веровао у глупости годинама, не, нећу мењати мишљење, окривићу све оне који верују да је могуће нешто паметно или честито рећи или учинити. И увек ћу следити на оне који су моћнији од мене. Нарочито на оне, за које добро знам да су физички јачи, јер су нас понизили много пута.» А понижавани смо много, толико пута, да су многи већ постали мазохисти, о томе је писао Драгомир Анђелковић (Српски национални мазохизам: од југословенства до евроатлантизма).



Тако су у једном, некада усправном и поносном народу, стасале генерације размажених мазохиста. Наравно да ће се онда радовати укидању виза, када су читаву младост по улицама градова слушали мантру «Девизе, визе, визе, визе...». Но, питање је чиме ће путовати у Европу када тек сваки десети има пасош, а можда сваки двадесети има новац да путује Европом. «Ко нема с ким, нека гледа с чим ће, па ако га нађе, то му је!», рекао би Душко Радовић. Садашњи евроутописти подсећају на оне дечаке из филма «Три карте за холивуд». Они, дакле, неће путовати као туристи, већ као они који мисле да ће бекством из сиромашне, и у муљу корупције заглибљене, Србије наћи негде своје место под сунцем.

Овако размишља данас «српски евро-малограђанин»:



Ако нисам одолео искушењу да примим мито, одмах ћу поштене колеге да назовем неспособњаковићима!



Ако имам проблем савести, јер хоћу да оставим жену и децу, закрпићу своју савест тако што ћу подићи њеном «маторцу».



Имам ли проблем с зависношћу? Зависност је социјална болест и одмах ћу да нападнем читаво друштво како је оно криво!



Не умем да се снађем у животу? Прогласићу кривом традицију!



Немам оно што бих желео? Рећићу да ми је крив Милошевић!



Погрешно сам веровао у глупости годинама? Не, нећу мењати мишљење, окривићу све оне који верују да је могуће нешто паметно!



Увек ћу се угледати на оне који су физички јачи. Нарочито на оне, за које добро знам да су физички јачи, јер су нас понизили много пута!

www.slobodanjovanovic.org