TOMINA DILEMA I MAJIN GAMBIT

Branko Radun

TOMINA DILEMA I MAJIN GAMBIT

Da trvenja u vrhu SRS-a, ili preciznije između centrale i Novog Sada, ili još preciznije između vrha stranke i Maje Gojković nisu samo medijska naklapanja onih krugova koji bi želeli da vide podele i raskole u najjačoj stranci, pokazuju i intervjui i izjave aktera ovog konflikta. Da u tim odnosima, a pre svega na relaciji Maja Gojković–Vojislav Šešelj odavno nešto ne štima, pokazalo je i to što prošle godine Maja nije izabrana za potpredsednika stranke (da je u „demokratskom bloku“, bila bi „potpredsednica“). Još ranije je kroz izjave u medijima, a i medijske spekulacije bilo evidentno da je Maja Gojković u Šešeljovoj nemilosti, kao i da se odvojila od partije i da je nije ni potencirala u predizbornoj kampanji za mesto gradonačelnika Novog Sada. Njena kampanja, ali i medijski nastupi nakon toga, govorili su o njenoj „evoluciji“, koja je značila i to da postepeno postaje „solo igrač“ kojeg stranka zbog uspeha i popularnosti toleriše.

Kada su održani parlamentarni izbori početkom godine, neki su se pitali da li će i kako Maja podržati kampanju radikala. Ona se uredno pojavila na predizbornom mitingu u Novom Sadu i time umanjila čaršijsko-medijske skpekulacije o unutarradikalskom sukobu. Ipak, pažljivijim posmatračima naše političke scene nije promaklo da se Maja ipak odvaja od stranke, da ne nosi bedževe sa Šešeljevim likom i da javno izjavljuje da nema više kontakte sa njim. Pored toga, kako je vreme prolazilo, njene izjave su se sve više izdvajale od „rešešeljizovane“ retorike nekih čelnika SRS-a, pa je i tu postalo očigledno da razlike nisu samo u stilu & imidžu.

Naime, Maja Gojković je mimo, pa i nasuprot dominantnom trendu političke dinamike u radikalskom vrhu, krenula putem političke evolucije u nešto što bi trebalo da predstavlja „modernu evropsku desnicu“. Njeno „žensko radikalsko pismo“ su raširenih ruku dočekali neki mediji i politički krugovi koji inače nisu blagonakloni radikalima. Štaviše, najveći broj pripadnika tih „reformskih krugova“ voleli bi da se radikali podele, ili pak da budu zabranjeni. Podrška Maji od tih krugova ima funkciju kako pokušaja da se spolja utiče na „evoluciju“ radikala, dakako u njima željenom pravcu, ili pak da se jačanjem popularnosti Maje Gojković i njenih ambicija generiše sukob unutar stranke. Cilj je nekih centara političke moći u zemlji i na Zapadu da se radikali „pacifikuju“, tako što bi pristali na ustupke na ključnim pitanjima (NATO&Rusija), a Maja se u tom „kontekstu“ čini kao poželjan model ponašanja koji treba podržati i promovisati. Sa druge strane, ako ovaj projekat „modernizacije“ propadne i Maja Gojković izađe iz stranke, oni će time verovatno uspeti da oslabe radikale.

Radikali bi bili na očiglednom gubitku njenim eventualnim napuštanjem stranke (i to bez obzira da li bi se radilo o „ostavci“ ili „izbacivanju“), ne samo što bi time izgubili jedan deo podrške birača, simpatizera „naše Maje“, već i što bi ona, vrlo verovatno, na sledećim izborima kao „nezavisan igrač“ uzela izvestan broj glasova SRS-a. Na „šteti bi bio i DSS jer se pozicionira negde između njih i radikala. Gubitak nije samo u tome, već i što bi bez Maje radikali bili „siromašniji“ za neki manji procenat glasova, i zbog toga što im donosi prekopotrebnu dozu modernijeg i dinamičnijeg imidža (ma šta to značilo). Naime, ona je do sada bila primer „novog lica radikala“ i kao takva je za ovu stranku imala veći značaj nego što je njena popularnost. Kako radikale bije glas da su „nemoderni“ i „antievropski“, a neki od njih taj negativni stereotip revnosno potvrđuju, neko kao Maja Gojković pomaže da se – donekle – ispeglaju stvari. Naravno, ako se „njena priča“ stavi u kontekst celokupnog imidža radikala.

Maja Gojković je, osim što je „uspela da se odvoji od vrha stranke“ (što su neki tumačili kao „ lukavstvo radikalskog uma “ ), imala dva značajna rezultata. Prvo je pobeda na izborima za mesto gradonačelnika u drugom gradu u državi, koji je uz to i centar pokrajine, te poseduje značajnu ekonomsku i medijsku infrastrukturu. Ovo je, realno gledano, jedan od najznačajnijih rezultata SRS-a u prethodnom periodu pošto radikali već „tradicionalno“ na izborima postižu dobre rezultate, ali to ne uspevaju da kapitalizuju. Uspeh u Vojvodini i vlast u Novom Sadu, koji je postao izborna baza radikala, mogli su uz saradnju „lokala“ i centrale da budu odskočna daska za jačanje ove stranke. Ipak, za to, očigledno, nije bilo volje sa „obe strane“. Pored vlasti u Novom Sadu, kojom su radikali, ako ništa drugo, pokazali da nisu takav bauk kakvim ih predstavljaju politički i ideološki protivnici, Maja je uspela da se predstavi kao moderni desni političar i da u tom pogledu oslabi argumentaciju onih koji već ritualno ocrnjuju radikale. Nekom je to „novo lice radikala“ bilo suviše „urbano“ (podrška Egzitu i „novogodišnji valcer“), ili pak patriotski problematično (Majin entuzijazam prilikom otvaranja Merkatora), ali je ono ipak donelo značajne poene SRS-u ne samo u Novom Sadu već i u celoj Srbiji.

Pri svemu tome, gubitak Maje Gojković bi za radikale bio skoro strateški, koji znači verovatno sužavanje agende na „Šešeljev testament“. Ili bi se to barem tako shvatilo i u medijima, inače nenaklonjenim radikalima, tumačilo i potenciralo. To bi verovatno i značilo – o čemu svedoče komentari na internetu – da ovoj stranci i nije previše stalo da dođe na vlast, ili da se to barem desi u dogledno vreme. Radikalska slabost je minimalni ili nepostojeći koalicioni kapacitet, koji je delom posledica toga što je ova stranka stavljena na „indeks stranaka“ kojima Vašington ne dâ da dođu na vlast. Delom je tome uzrok njihovo ponašanje koje odbija potencijalne partnere (stranke, medije, NVO i slične organizacije i pojedince). Rigidna „rešešeljizovana retorika“ (Vukadinović), ali i jedan izolacionistički stav prema srodnim političkim organizacijama i pojedincima ostavljaju SRS u poziciji „usamljenog jahača“ koji se „bori protiv svih“. Tako bi, umesto politike koja bi stranku učinila prihvatljivijom umerenijem patriotskom biračkom telu i potencijalnim partnerima (u zemlji i svetu), „odbacivanje“ Maje Gojković značilo sužavanje manevarskog prostora i slabljenje podrške javnosti. Radikali bez nje postaju osetljiviji na kampanju koja ih predstavlja kao „ideološki ostatak starog režima“. Na stranu i kampanja i medijska slika – zaista je pitanje u kojoj meri bi priča o tome kako su radikali „robovi politike prošlosti“ bila istinita. Kao što se, sa druge strane i sa drugih pozicija, može postaviti pitanje u kojoj meri je i politička grupacija oko Čede „ideološki raritet iz devedesetih“.

Kad smo već kod Čede, postavlja se pitanje da li će Maja krenuti njegovim putem – „prvo frakcija, pa onda stranka“? O tome je još rano govoriti iako bi Maja Gojković mogla napraviti pomeranja na političkoj sceni, kao što bi to možda mogao i Vlade Divac, uz odgovarajuću logistiku. Njena pozicija bi zavisila od toga na koji način bi napustila radikale i, kako kaže Đorđe Vukadinović, „njen uspeh bi zavisio i od toga da li bi joj se pridružile neke stranačke kolege ili poznate ličnosti iz drugih stranaka, jer glasači ne vole 'usamljene jahače'.“ Ako bi sama napustila stranku, to bi javnost negativno doživela kao posledicu prevelike ambicije, a ako bi pak bila izbačena, dobila bi oreol žrtve „radikalskog mobinga“. A svi se saosećaju za „žrtvama“, naročito ako je reč o mlađoj ženi. Stoga neki veruju da ona najavom kandidature za predsednika, pored toga što pokazuje velike ambicije, želi da isprovocira vrh stranke da je ili izbaci ili – na neki način – uvaži njene ambicije. Sa druge strane, stiče se utisak da je i Toma Nikolić svestan činjenice da mu je Maja potrebna (kao i stranka njoj), pa trpi pritiske iz zemlje i inostranstva (Ševeningena) da je „puste niz vodu“ jer želi da prevaziđe situaciju sa što manje štete i potresa po stranku.

Njena najava predsedničke kandidature izazvala je nervozu u vrhu stranke, a najviše kod Šešelja. Doduše, kasnije je precizirala da će to biti 2012. godine kako ne bi smetala Nikolićevoj kandidaturi na predstojećim izborima. Interesantno je da bi Maja, uz podršku radikala – iako sada to deluje kao naučna fantastika – zapravo imala solidne šanse da pobedi Tadića na izborima. Kao žena, kao umereniji, kulturniji i urbaniji desno orijentisani političar, sa dobrim radikalskim startom od više od milion glasova, bila bi izuzetno opasan protivnik Borisu Tadiću. Kampanja koju DS i njima skloni mediji vode protiv radikala ne bi imala velikog efekta na Maju, kao što je miloševićevska propaganda svojevremeno „promašivala“ Koštunicu na izborima 2000. Zato bi Maja Gojković, kao potencijalni protivkandidat Tadiću, bila za radikale ono što je Koštunica bio za DOS. Jedno umerenije patriotsko lice koje je prihvatljivije za velik deo javnosti i koje ne izaziva negativne reakcije među neopredeljenima.

Sa druge strane, među radikalima postoji velik otpor prema ovakvoj ideji jer, po njima, ona nije lojalna stranci, pa bi i u slučaju pobede na predsedničkim izborima bili u dilemi da li je Maja i dalje „naša Maja“. Naime, u radikalskim krugovima postoji bojazan da zbog njenog ličnog „velikog koalicionog kapaciteta“, a i defakto distanciranja od stranke, ne bi dobili „novu Biljanu Plavšić“. Koliko je ovo paranoični strah od slobodnijeg shvatanja „partijske discipline“, a koliko realna bojazan – teško je proceniti. Očigledno je da stranke, po definiciji, vole da disciplinuju, a moćniji pojedinci da „švrljaju“, pa se to neretko završava razlazom. Vrhu SRS-a je pred očima primer kako je DS prošao sa „disidentom“ Čedom, koji je prešao put od frakcije do stranke koja opasno nagriza biračko telo „majke-stranke“. Toma Nikolić sigurno ne bi želeo da se i njemu, kao Tadiću, desi „Čeda“, ali je pitanje kako će uspeti i da Šešelj „bude sit“ i Maja „na broju“.

nspm
2007