"КАТОЛИЧКА" ДЕСНИЦА У СРБИЈИ

Branko Radun

"KATOLIČKA" DESNICA U SRBIJI

Domaća desna scena, ma koliko služila za plašenje javnosti od strane ovdašnjih "reformskih" kreatora javnog mnenja, zapravo je u priličnom rasulu. Ona je od oživljavanja višestranačja u Srbiji u tom stanju, što ne sprečava levo liberalne medije da ponavljajući bajku o „bauku desnice koji kruži Srbijom“ mobilišu javnost protiv "narastajućeg fašizma".

Za takvo stanje nije kriv „spoljni faktor“, a ni kod desničara čvorovićevskog stila uvek prisutna Služba (čije delovanje ne potcenjujemo). Najodgovorniji za žalosno stanje desne scene su sami ovdašnji „desničari“. Domaća desnica već petnaest godina pluta u limbu bez jasne i ujedinjujuće ideje, a što je povezano i sa poslovičnim nedostatkom koordinacije i organizacije. No, njen najvažniji problem je što se otuđila od sopstvenog naroda. Srpska desnica u stvari predstavlja jednu skupinu ekscentričnih likova koji nemaju mnogo dodira sa svojim narodom i životnim problemima koji tište one u čije se vrednosti i tradicije tako rado kunu.

Iako naše vrle desničare često pogađaju vitalni problemi srpskog društva – a pre svega nepostojanje nacionalno odgovorne elita – oni na to jednostavno nemaju realan i, običnom čoveku, razumljiv odgovor. Iako sebe predstavljaju kao prave pripadnike „Nacije“, ovdašnji desničari svojim nastupom i stilom presecaju veze sa običnim čovekom, misleći da će veštačkim i retoričkim intelektualizmom legitimisati kao „autentična elita“. I kako to već biva, ovaj desni oblik ideološke pokondirenosti vodi u dalju getoizaciju. Slobodni smo reći – da ovdašnji liberali imaju malo kreativnosti i stvarne želje da se jednom za svagda ratosiljaju „pretnje sa desnice“ o kojoj neretko zapomažu (na kome bi onda deo NVO sektora "tezgario"), trebali bi našim istaknutim (a međusobno zavađenim) desničarima da daju medijski prostor da se razmašu svojim egzibicionizmom i bizarnim idejama pa bi i ono malo sledbenika rasterali a međusobno se zapetljali u idejni „rat svih protiv sviju“.

Pitamo se kako to da oni koji se, toliko napadno i samonabeđeno, pozivaju na „Naciju“ i „Tradiciju“ imaju malo veze i sa jednim i drugim u realnom životu i u odnosu sa okolinom? Osnovni problem ovdašnjih desničara je što njihova percepcije tih fenomena nije u skladu sa onim kako naš narod vidi samog sebe. To može da bude posledica ili dubokog otuđenja samog naroda od svoje tradicije kroz dvovekovni proces evropeizacije ili otuđenja desne tradicionalističke scene od onoga što zaista jeste naša tradicija. Kako izgleda – obe stvari su u pitanju, no mi ćemo se baviti samo ovim drugim fenomenom, jer je to uzrok jalovosti desne scene u svakom, a naročito u političkom smislu.

DESNICA „NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI“

Od kada su Srbi pre dva veka "krenuli u Evropu" oni su sve više napuštali svoje tradicionalne ideje i običaje. Umesto njih prihvatali su one iz Zapadne Evrope, uglavnom od Nemaca. Tada se po uzoru na Zapad i u Srbiji formiraju dve ideološke struje "srpskog evropejstva" – jedna je više prosvetiteljska, liberalna i internacionalna, a druga nacional-romantičarska i konzervativna. Simboličan predstavnik prvog pravca bi mogao da bude Dositej, a drugog Vuk. U odnosu prema tradiciji svog naroda oni osciliraju između modernističkog stanovišta da je to sve gomila gluposti i primitivizma, pa do usvajanja "konzervativne" optike koje kao nepobitno merilo uzima od "evropske desnice". Tako već dva veka istorije srpske kulture svedoče da se od tradicije nisu otuđili samo oni koji je sa modernističkih pozicija napadaju, već i oni koji je "zastupaju" i brane, uvereni da su u ideološkim šablonima i definicijama evropske desne misli našli ključ za njeno tumačenje. Nasuprot ovih sukobljenih ideoloških struja stoji običan narod koji se priklanja čas jednoj čas drugoj strani.

U osnovi, obe međusobno sukobljene strane prihvataju evropsku racionalističku paradigmu, a kao posednici "višeg znanja" na sopstveni narod gledaju sa visine kao misionari u necivilizovanoj sredini, pa se suštinski i ne razlikuju toliko koliko se na prvi pogled čini. Ako uzmemo paradigmatski par Dositej–Vuk videćemo da se iza površinskih razlika (koje ne potcenjujemo) na liniji narodno–univerzalno, tradicija–modernizacija, kriju fundamentalne zajedničke ideje i shvatanja. Tako su se i Dositej i Vuk (kao dve struje istog idejnog progresizma) složili da se srpska nacija definiše po nemačkom modelu kao zajednica jezika, rase i prostora što je, zanemarivši religijske tradicije, kasnije dovelo do tragičnog nesporazuma u slučaju Jugoslavije i srpsko-hrvatskog sukoba. Priča o Srbima "tri vere" koju su pričali i nacionalisti i internacionalisti (Jugosloveni) a koju i danas Šešelj priča u Hagu je istorijska zabluda koja je naš narod koštala tragičnog biološkog i identitetskog poraza. Stoga je prividno paradoksalno, isti taj Šešelj koga sudske odore u Hagu frustriraju jer ga podsećaju na Inkviziciju, kao krajnji domet „srpskog nacionalizma“ propagira ideologiju takvog rigidnog i agresivnog stila ("Velika Srbija") koji kao da je izašao iz bečkih i vatikanskih kuhinja XIX veka. Kako već neko reče - čovek je stil.

Iako se razlikuju pozicije i namere levih liberala koji pričaju o "integracijama prostora ex-Jugoslavije" i nacionalista koji zagovaraju "veliku Srbiju" ili "srpsku Jugoslaviju" – oni predstavljaju pojavu sukoba "malih razlika". Danas "liberalna paradigma" neprikrivenog tržišnog fundamentalizma i "neminovnih evropskih integracija" obuhvata levicu i desnicu, liberale i konzervativce... U suštini i "nacionalisti" i "demokrate", vide Srbiju kao organski deo evroameričke civilizacije (iako to na mnogi na Zapadu poput Hantingtona osporavaju); jedino se razlikuju u tome kojoj ideološkoj školi mišljenja daju prednost.

Otuđenje nacionalne desnice u odnosu na sopstvenu nacionalnu kulturu i tradiciju proističe iz površnog i rigidnog prihvatanja shvatanja evropskih konzervativaca i desničara. Tako je na primer shvatanje monarhije Vuka Draškovića i njemu sličnih sasvim anglosaksonsko, neutemeljeno u srpskoj srednjovekovnoj pa i 19–to vekovnoj tradiciji i istorijskom iskustvu. Pri tome se zanemaruje otpor među nacionalistima prema činjenici da bi srpski vladar trebao biti čovek koji je u svakom pogledu stranac. Kralj bi nasuprot tome po tradicionalnom narodnom shvatanju morao biti „naš čovek“ koji dolazi „iz naroda“ i oseća njegova stremljenja i želje; da ne spominjemo da se očekuje da ima pravu, a ne samo protokolarnu vlast.

Slično Vukovskom „monarhizmu“, i nacionalizam Vojislava Šešelja je zapravo gruba balkanska kopija zapadnoevropskih nacionalizama devetnaestog veka, sa jakom liberalnom crtom (naročito u ekonomiji). Po stilu Šešeljov nacionalizam je blizak hrvatskom. Njegov sekularistički odnos prema crkvi i izrazito negativan odnos prema monarhijskoj istoriji od Nemanjića do Karađorđevića se čak ni po "evropskim standardima" ne može kvalifikovati kao konzervativan i tradicionalistički. Tako je prividno paradoksalno u nekim elementima nacionalistička desnica (ili ona što se takvom predstavlja) više udaljenija od tradicija i interesa svog naroda od levice.

NEMA BORBE, NEMA RATA – BEZ „EVROPEJSKIH“ CITATA

Sve gore navedeno je ishod idejne odvojenosti elite od kulturnih matrica svog naroda. Stoga ne čudi što su oni, kopirajući, često neuspešno, svoje "europejske" uzore pravili ideološke travestite koji su spolja izgledali "naši", a u suštini bili "svetski". Kao i palanački modernisti, i ovi palanački nacionalisti se sa kompleksom odnose prema Svetu. Stoga je Momčilo Selić u pravu kada ovdašnju savremenu desnicu naziva malograđanskom, kako umerenu, tako i pogotovo onu što se krije pod imenom nove desnice. Selić je svojom prozivkom pogodio suštinu – svi ti domaći „veliki desničari“ u stvari su duboko nesposobni da, bez epigonstva ("erudicija" služi da se zaseni prostota sopstvenog naroda) formulišu "narodnu ideologiju" ili realan nacionalni politički program.

Domaći desničari su neretko „hodajući citati“ koje su napabirčili od samo njima bitnih autoriteta i kojom zasenjuju prostotu i stvaraju idejnu konfuziju kod svoje publike. Oni nekritički i stoga neuspešno plagiraju konzervativne i desne uzore sa Zapada, bez svesti o drugačijoj kulturnoj matrici društva u koji te "importovane ideje" primenjuju. Iako sebe nazivaju konzervativcima oni su revolucionarni duhovi koji žele da radikalno menjaju svest društva i odnose u njemu. Stoga su i oni deo (doduše "patriotski") domaće misionarske inteligencije koja treba da svojim "istinama" da prosveti "neuki narod", ne doduše Hajekom i sličnim liberalnim žrecima, već De Mestrom, Berkom, Karlajlom i Evolom, ili pak Duginom - ruskim „čovekom citatom“ koji kombinuje pseudointelektualizam i okultizam. Umesto mitske i daleke obećane EU, oni zamazuju oči svojim sledbenicima bajkama o Hiperboreji, a pri tom huškajući (za nečije idejne i strateške interese) naše ljude na borbu protiv "Novog Svetskog Poretka", "Evrobirokratije" ili "islamske internacionale". I onda ne čudi što njihove bizarni ideološki miksovi nisu pustiti dublji koren u našem društvu. Srpskim ustanicima koji su pre dva veka stvarali modernu srpsku državu nije bio potreban Karlajl (koga izuzetno cenimo) da im objasni šta je herojstvo, ali je sada srpskoj desnici neophodno učenje dekadantnih talijanskih okultista (Evola) ili "francuski "poturica" Rene Genon da bi razumeli sopstvenu tradicije.

Stoga je prirodno što su se ovi desni "europejci" u idejnom smislu nakalemili na tuđu religioznu tradiciju, pre svega katoličku. Šta je sve "katoličko" na srpskoj "desnoj" sceni u protekla dva veka teško je i nabrojati. U širem stilskom smislu - manje više sve. U užem smislu, naši desni intelektualci i političari su bili učenici katoličkih mislioca, pa čak i onih otvoreno klerikalnih. Francuski katolički "antiprosvetiteljski" konzervativci poput De Mestra su uticali na neke naše desničare u toj meri da se oni više ne mogu ni nazvati "srpskim", iako se takvim predstavljaju. Oni su deo desne internacionale, kao što su domaći komunisti ili liberali ispostava svojih internacionala. Nije ovde reč o tome da li je neko "autohton" već o tome da se prihvatanjem određenih idejnih matrica menja i pogled na svet u toj meri da se istorija i tradicija svog naroda sagledava kroz tuđe, u ovom slučaju katoličke, naočare.

Ovaj pseudotradicionalizam pod firmom narodne tradicije i pravoslavlja nameće čisto katoličke matrice i ideje. Tako se konstruišu proizvoljne i rogobatne "istorijske istine" u kojima ima malo kako istine tako i istorije. Tako se, po njima, srpsko srednjovekovlje ne razlikuje od zapadno-katoličkog, Knez Lazar od zapadnih krstaša, a Sveti Sava od katoličkih sholastičara. Da to nije nova pojava svedoči i knjiga "Večite težnje" Jele Spiridonović Savić iz 1929. (sa Dučićevim predgovorom) u kojoj se usiljeno svetosavlje predstavlja kao kopija katoličkog misticizma, a Sveti Sava se bukvalno prikazuje kao katolički svetac, iako to nema nikakvog istorijskog utemeljenja. Sam stil "prezentiranja" prošlosti sa naglašenim romantičarskim patosom, melodramatikom i kojekavim preterivanjima je po sebi stran srpskoj kulturi. Dimitrije Ljotić, vođa profašističkog Zbora, je bio pod izuzetnim uticajem katoličkih ideologa (u političkoj sferi Francuza Šarla Morasa), a naročito srednjevekovnih katoličkih mistika kojima je psihijatrija odavno postavila dijagnozu. Moderni desničari u Srbiji poput Kalajića i Bokana samo nastavljaju "tradiciju" reinterpretiranja srpske tradicije u katoličkom (ili šire konzervativnom – antimodernom ili postmodernom) ključu – pa su ovakvi "heraldičari" u zemlji seljačke i patrijarhalne tradicije osuđeni na ekscentričnu marginalizaciju. Ili oni koji poput Basare prave političke plagijate demo-kršćanskih programa sa pozicija anacionalnog i aistoričnog "hrišćanina-europejca" mogu biti samo iskorišćeni od strane "reformskih snaga" u političkim napadima na "fašiste" poput Koštunice ili "azijate" Ćosića.

Posledica jednostranog ideološkog nastrojenja je praktična kolizija sa narodnom tradicijom i njegovim vitalnim interesima. Podložnost uticaju katoličkih i fašističkih ideologa je dovelo do otuđenja od naroda koji je bio jasno antifašistički nastrojen. Evo najočitijeg istorijskog primera: Dimitrije Ljotić (isto jedan pretežno apstraktni "hrišćanin") je kao glavnog neprijatelja Srba video komunizam, a ne fašizam i ustaše. Stoga on ne samo da nije ništa preduzimao protiv ustaša, već su ljotićevske novine za vreme i posle rata ovaj teroristički režim i njihov fanatični militarizam i etatizam smatrali „uzornim“ žaleći eto, što Srbi nisu u stanju da stvore jednu takvu "ozbiljnu" tvorevinu. Zaslepljeni tuđom desničarskom ideologijom koju su pokušavali nakalemiti u Srbiji, ljotićevci ne samo da su pomagali Nemcima u borbi protiv četnika i partizana, već su učestvovali u masovnim streljanjima po Srbiji koje je nemačka okupaciona sila organizovala po principu jedan ubijeni nemački vojnik - sto Srba. Ne treba ni pominjati da su ljotićevci i pre stupanja u direktnu kolaboraciju kao rigidni puritanci bili neomiljeni i strani običnom narodu.

Kako ideologija može da dođe glave „našim, a svetskim desničarima“ pokazuje i priča o grupi ljotićevaca koja je, bežeći pred partizanima krajem rata, prolazila vozom kroz Zagreb, nadajući se da će ih tamošnje ustaše ugostiti i propustiti dalje, jer makar i posredno, oni zajedno sa "hrvatskom desnicom" vode ideološku borbu protiv komunizma. Naravno, svi su bili poklani od strane hrvatskih ustaša koje ideologija nikada nije sprečavala da razlikuju „pravovijerne od šizmatika“ i svoju katoličku od njima mrske „istočno-bizantijske“ civilizacije.

INKVIZITORI U SRPSKOM RUHU

Kada se ovo uzme u obzir i ne čudi što navodno naša, a idejno "katolička" desnica nes(p)retno koketirajući sa zapadnim desnim ekstremizmom (fašizmom, nacizmom, ustaštvom...) kao "strano telo" ne može da pridobije poverenje ni dela srpskog društva. Običnom pripadniku našeg naroda su strane ideologije malograđansko elitističke i napadno etatističke desnice. Šovinizam i rasizam koji pokušava da se uveze sa Zapada preko "naci-skins" subkulture ne može da uhvati korena u našoj sredini. Uostalom, kako se neko može predstavljati srpskim nacionalistom, a biti sledbenik ideologija koje su nanele najveće zlo njegovom narodu? Isto tako – kako se može pod "firmom" srpske tradicije poturati kao kukavičije jaje jedna druga i drugačija kulturna matrica. Da bi cirkus bio potpun, treba dodati da u taj ideološki miks zapadnjačke konzervativne mitologije ulazi i nju-ejdž neopaganizam, evropejstvo "posebnog kova", "samurajski" militarizam i ko zna šta još. Stoga ovaj ideološki "čardak ni na nebu ni na zemlji", koji nije ni u "Srbiji" ni u "Evropi", predstavlja pravu kulturološku mutaciju koja pogubno utiče na duševno zdravlje njegovih eksponenata i malobrojnih simpatizera.

Važnije od pitanja koliko su Glavurtić, Mužić i Sunić ili ostali „hrvatski“ (ili bar katolički) desničari uticali na srpsku desnu scenu je prihvatanje jednog mračnog duha katoličanstva i evropske desnice koja živi u paranoičnom svetu večnih zavera, fascinacije smrću i borbom „pravovernih“ i „sila mraka“. Idejni fetišizam ovih "krstaša" i "inkvizitora" i kod njih, a pogotovo u našem „krivom srastanju“, stvaraju kod zagovornika desnog pogleda na svet neprirodnu samouverenost koja ih oslobađa od moralne odgovornosti za svoje postupke.

Takve ideologije su plodno tlo za "razvoj" neurotičnih i psihopatskih poremećaja. Oholi duh desnog „elitizma“ u svojoj „uzvišenoj usamljenosti“ a zapravo izolovan od realnosti i svog naroda, doživljava isti taj narod kao instrument osvajanja vlasti i ostvarivanja ideoloških ciljeva (u čemu su identični sa domaćim liberalima - čedistima). Tako se, na žalost, srpski narod danas našao između dve vrste ekstrema, onih koji mu nude ideološki „hipermarket“ otvorenog društva i onih koji mu nude autarhiju „Hiperboreje“, naspram pragmatičnih politikanata koji gledaju samo kako da se ovajde i napune svoj džep. U odnosu na njih, domaći "reformski" šarlatani i korumpirani političari ispadaju sretno rešenje. Svesni toga, neki misle da je dobro da se potenciraju medijski "suprotstavljene ekstreme" jer time jačaju svoje "umerene pozicije".

Čini se da i ovi sadašnji levi čedistički i desni "fašistički" Evropejci imaju šansu da se dočepaju vlasti i moći samo pod protektoratom strane velike sile, da bi se svojim mentorima dokazali, vršeći njihove naloge, kao „veći katolici od pape“. Iako se prividno nalaze na dva kraja političkog spektra, sličnost levih i desnih ekstremista je velika. I u jednom i u drugom slučaju, kada se sastruže pozlata retorike (građanske ili nacionalističke, svejedno) otkriva se jezuitski makijavelizam kome ništa nije sveto, i jasno se ukazuje da se radi vrlo sličnim nehumanim i manipulativnim ideologijama koje su u ime viših interesa spremne da žrtvuju deo svog naroda, pozivajući se pri tome na interese tog istog naroda.

nspm
2005