“NATO DRŽAVA“ I NATO LOBISTI

Branko Radun

“NATO DRŽAVA“ I NATO LOBISTI

Kampanja DSS-a protiv NATO je, čini se, iznenadila mnoge (kako „natoljupce“, tako i „natofobične“) jer se očekivalo da nakon formiranja „ponoćne vlade“ neće biti većeg talasanja do „konačne odluke o statusu južne pokrajine“. Prvo su se desetak dana političari DSS-a redom „izjašnjavali“ protiv stvaranja „prve NATO države“. Stranka premijera Koštunice saopštila je da albanski separatisti planiraju da, uz podršku SAD i NATO, 11. decembra „samoinicijativno“ proglase nezavisno Kosovo i da će posle toga SAD priznati „kao realnost na terenu“ tu „NATO državu“. Ova stranka razmatra mogućnost nečega što bi bio adekvatan odgovor na ovaj po Srbiju izuzetno opasan scenario, pa stoga navode da je jedan od mogućih odgovora da skupština donese odluku da naša zemlja ne može biti članica NATO. Portparol Koštuničine stranke Ristivojević izjavio je da organizovanje izbora u trenutku „kosovske završnice“ ne bi bilo u saglasnosti sa ciljevima koji treba da budu postignuti, te bi ih trebalo odložiti.

Ovakve prilično uslovne i neodlučne izjave tipa „ako – onda bi trebalo razgovarati o mogućnostima“ izazvale su prvo naglašeno ignorisanje, a zatim, kad to nije dalo rezultate, i lavinu negativnih reakcija političara i medijskih poslenika pronatovske orijentacije. Interesantno je pitanje otkud ta i takva ozlojeđena kampanja protiv dela vladajuće koalicije od medija koji gravitiraju drugom delu vlade, a u koju se vrlo malo meša opozicija (SRS, SPS i LDP). Podigla se takva medijska prašina kao da se referendum o ulasku u NATO održava za mesec–dva. Ipak, jasno je da, iako je ova situacija nezgodna za DS i ostale pronatovski orijentisane političke snage, ova medijska frka zasada neće ugroziti opstanak vlade, barem ne do kosovskogdeadline -a.

Izjave političara DSS-a su proteklih nedelja od „pronatovskih krugova“ dočekane na nož, a njima skloni mediji su sve to iskoristili za prikupljanje političkih poena. Verujemo, ipak, da se ovaj „preokret“ ne može svesti na „politički marketing“, kako to pokušavaju da predstave oni koji su ogorčeni ovim „antinato govorom“. Naravno da svaka stranka sve svoje akcije usmerava u pravcu pridobijanja birača, što je suština političkog delovanja u demokratskom sistemu. To, uostalom, rade i radikali i DS i DSS. Cela situacija oko NATO i Kosova ne treba da iznenađuje jer je Koštunica i pre i tokom prethodnih izbora insistirao na tvrdom stavu o Kosovu. Odbrana Kosova kroz ustavnu preambulu i principijelan stav u pregovorima predstavlja njegov politički kredo, od čega ne misli da odustane. Njegov stav je, međutim, ojačan značajnom dozom razočaranja u Zapad, naročito onaj koji Srbiji ne želi da ostavi ni „simboličku suverenost“ na Kosovu.

U prilog tvrdnji da ovoj kampanji DSS-a nije prioritet pozicioniranje na predstojećim predsedničkim izborima govori činjenica da „narodnjaci“ još nemaju predsedničkog kandidata koji bi pomrsio konce Tomi i Borisu. Iz tog razloga neuverljivo zvuče izjave nekih analitičara po kojima je ovo „probni balon da se stvori prostor za njihovog kandidata“ (Dejan Vuk Stanković). Teško da je neko spreman da bude žrtvovan kao onaj kome je predodređeno da bude „novi Maršićanin“.

PUTUJ EVROPO

Druga stvar koja se protura po medijima jeste da se čvrsto vezuje ulazak u EU sa (valjda prethodnim) članstvom u NATO. Iako su u poslednje vreme novoprimljene države EU prethodno ušle u NATO, to niko nije shvatio kao „paket aranžman“. Brisel (ako postoji kao jedna politika) nikada nije vezivao jedno sa drugim. Postoje i države poput Austrije koje su u EU, a nisu u NATO, kao što je moguće zamisliti Albaniju kao članicu NATO, ali ne i EU. Iskustvo novoprimljenih zemalja je specifično – one su, s jedne strane, bile potrebne SAD i NATO, koji se širi na istok, pri čemu je za njih karakterističan strah od „ruske dominacije“. Ni jedno ni drugo nije naš slučaj, tako da je taj argument površna analogija koja služi marketingu NATO.

Kad je o svemu tome reč, mislimo da je bolje jednoj Švajcarskoj koja nije ni u EU ni u NATO, nego Bugarskoj koja je u obe „strukture“, pa opet imaju manje plate nego u Srbiji. Plate navodimo kao omiljen primer naših promotera evroatlantskih integracija, koji, poput ministra Šutanovca, dovode u vezu članstvo u atlantskoj alijansi sa boljim životom. To vam je kao da kažete – pošto su članice Evrovizije u proseku bogatije nego druge zemlje, logično je da ako neko postane novi član ovog „muzičkog saveza“, to pozitivno utiče na standard građana.

Argumenti za ulazak u NATO tipa „kud svi Turci, tud i mali Mujo“ nisu preterano ozbiljni, ali ipak deluju realnije od ovih o „boljem životu u NATO“, ili onih o atlantskom savezu kao prilici da naši momci „putuju bez viza“, dakako u Kandahar ili Basru, ili koje drugo ratište. Kako cinično zvuče reči ministra Šutanovca da naši momci treba da idu u Avganistan, a da istovremeno ne traži ispunjavanje Rezolucije 1244 UN o povratku kontingenta srpskih vojnika na Kosovo. Prema našem mišljenju, nije sporno zastupati ideju atlantskih integracija, ali jeste sporno što se pri tome najčešće ignoriše vitalni nacionalni interes. Drugim rečima, nije problem shvatati NATO integracije kao sredstvo realne nacionalne politike, ali jeste kada se to postavi kao cilj po sebi kada „NATO nema alternativu“. Analogno tome, nije problematično govoriti da smo mi za miroljubivo rešenje kosovskog problema, ali jeste ako se naša pregovaračka pozicija čini neozbiljnom izjavama predsednika i ministra odbrane da „mir nema alternativu“, čime se unapred isključuje mogućnost upotrebe sile, dok albanski političari – i sa Kosova i iz Albanije – zveckaju oružjem. Problem je što se kod nas o ovom pitanju nije povela šira društvena debata jer je „prozapadna“ politička elita i dalje svesna da stanovništvo još nije zaboravilo 1999.

Tako smo umesto jedne racionalne debate o koristi i šteti (ne)ulaska u ovaj vojni savez, imali kontinuiranu sedmogodišnju pronatovsku kampanju koja još nije uspela da „prelomi mozak“ građana Srbije. Uzaludni su do sada bili svi argumenti NATO lobista, analitičara, intelektualca i umetnika, levih i desnih – Srbija se još seća '99. Smenjivali su se oni koji su oduševljeno pričali o blagodetima ulaska u NATO sa onima koji su, glumeći patriotski diskurs, govorili „jeste da su nas bombardovali i činili zločine, ali mi ipak moramo...“ Pri tome, povodom ovog „novog militarizma“ nije se čuo glas razumne kritike pacifističkih vedeta NVO-a – od „Žena u crnom“ i sličnih „antiratnih delatnika“. Osim „ostataka starog režima“, u medijima se nije mogla čuti kritika olakog i prebrzog prepuštanja „talasima Atlantika“, a da ne govorimo o tome da se nije moglo čuti koliko nas sve to može koštati – u milijardama dolara za preoružavanje vojske, u gubitku nacionalnog ponosa i mladih života po svetskim ratištima, ili u odricanju od samostalne spoljne politike.

Nakon prvog talasa ignorisanja „probuđenog antiglobalizma DSS-a“, NATO lobiji u Srbiji prešli su u kontraofanzivu argumentima „o mogućoj šteti“ kojima treba da ubede, tj. zaplaše, malodušnu javnost. Pronatovski vojni analitičari već nedeljama nas neprekidno ubeđuju da bi odluka da Srbija ne uđe u NATO nanela „ogromnu štetu državi na svim poljima“. Ne samo to već je „ideja da Srbija ne uđe u NATO suicidna“, rekao je Dragišić agenciji Beta. Vrhunac politički korektne objektivnosti je njegova izjava da NATO ne drži stranu Albancima u pregovorima jer je, valjda, „neutralan“, a pored toga, neke članice NATO se protive nezavisnosti. Promakla je „sitnica“ – ključne zemlje NATO su glavni promoteri nezavisnosti Kosova, pa je zaista „analitički propust“, da ne kažemo eristička zamena teza, smetnuti s uma „odnos težina“ koju u NATO ima SAD prema, recimo, Slovačkoj.

Dragišiću se pridružio „kolega“ Radić, koji dodaje da je najopasnije što se može desiti lutanje između suprotstavljenih stavova „da li je Srbiji mesto u NATO ili nije“, što je ozbiljno i dugoročno pitanje, koje bi, smatra on, trebalo da se razmatra nakon „rešavanja problema Kosova“. Prema njegovom mišljenju, oni koji kritikuju NATO, menjaju pravac svoje politike „ne videći šta će biti za nekoliko godina“. Dakle, sada ne treba potencirati referendum i društvenu debatu o ovom pitanju, barem dok kosovska rana ne zaceli koliko-toliko, za nekoliko godina. Svi oni koji lobiraju za ulazak u NATO pribojavaju se referenduma znajući da nikakva medijska kampanja ne može preokrenuti javno mnjenje u toj meri da Srbi postanu pronatovski orijentisani. Zato se priča želi zadržati u okvirima „skupštinske sale“ i „televizijskih studija“ u kojima se stvari nekako mogu kontrolisati.

Priče o „mogućem preispitivanju evropskog puta Srbije“ zbog antinato retorike čelnika premijerove stranke su još jedan manevar „pronatovskog lobija“ u Srbiji da izjednači svakog koji je „NATO skeptik“ sa protivnikom svetle evropske budućnosti Srbije. Dakle, svako ko kaže da Srbija treba da razmisli o ulasku u NATO, ako nam zemlje koje ulaze u sastav ove alijanse oduzimaju čak i simbolički suverenitet nad Kosovom – istovremeno je i protivnik evrointegracija. Štaviše, oni u tom, da tako kažemo, okasnelom i skoro očajničkom potezu vide čak „neku vrstu zaokreta stava prema evropskim integracijama“ i okretanje Rusiji, tj. vide „indirektnu podršku Rusiji“ (Dejan Vuk Stanković), što je valjda kompromitacija prvog reda. Dakle, iz priče „ne u NATO“ izvodi se hipotetički zaokret od evropskim ka evroazijskim integracijama. Tako se srpska javnost „plaši“ da bi Srbija mogla postati „ruska gubernija“, što je proizvod ne samo cinične podmetačine već i iskrenog straha od ponovne „konfrontacije sa Zapadom“. U ovim paranoičnim projekcijama ispalo je gotovo moguće da „nas ponovo bombarduju ili da nam uvedu sankcije“.

NATO KAO LINIJA PODELE

Ono što je pokazala ova „pronato“ i „antinato“ debata jeste da su politički i naročito medijski dominantne pronatovske političke snage, koje su i sprečile političku debatu o ovom pitanju, uspele da izvrše kontraudar na Koštunicu i DSS. Druga stvar je što se DSS opet pokazao kao medijski inferioran u odnosu na svoje koalicione partnere, ali i strance koji u Srbiji kontrolišu više medija nego vlada. Iako imaju „dobru priču“, nisu uspeli da je kapitalizuju jer ne mogu da je plasiraju dovoljno široko u javnost. Čak i mediji koji važe za „njihove“ ignorisali su ovaj natovski „vruć krompir“. Zatim, nisu uspeli – a nisu ni pokušali – da mobilišu u svojoj kampanji sve one i sa levice i desnice koji se ionako protive NATO integracijama. Osim radikala, socijalista, tu su i iskreni pacifisti i antiglobalisti kako sa leve, tako i sa desne strane ideološkog spektra, ili, kako to Teofil cinično primećuje, „poklonici Če-a i Vladike Nikolaja“. Stoga, linija za i protiv NATO potencijalno je važnija od nametnute podele na reformske i stare snage, ili već deklasirane na levicu i desnicu.

Kampanja protiv ulaska u NATO nije imala do sada značajan efekat jer je, stiče se utisak, došla prekasno, slabo je organizovana i uskostranački postavljena. Međutim, njen značaj je možda u tome što je izazvala pravu histeriju u krugovima NATO lobija, što opet zbog njihovog preterivanja izaziva kontrareakciju u javnosti. Iako su pokušali da ignorišu ovu situaciju, pronatovski orijentisani političari i mediji morali su da reaguju i tako se, na neki način, demaskiraju. Naime, od 5. oktobra veliki deo pobedničkog „reformskog bloka“ se iskreno zalagao za ulazak u NATO, što je prećutkivano u javnosti koja „to ne bi mogla da razume“. Tako se došlo do šizofrene situacije – da građani koji su skeptični ili se protive ulasku u NATO glasaju za one koji de fakto vode zemlju u ovaj vojni savez. Iako nije bilo nijedne odluke vlade ili skupštine (a to se zaboravlja) o ulasku u NATO, domaći mediji su gurali priču o korisnosti ili neminovnosti ulaska. Političari „demokratske orijentacije“ su prepuštajući medijima i NATO analitičarima glavni posao, tek iz prikrajka, pokatkad, izricali neku neodređenu formulaciju o „približavanju NATO“.

Takvo šizoidno stanje omogućilo je da vojska bez ikakve političke odluke i pristanka javnosti već krene u procese NATO integracija. Ipak, u ovom slučaju, niko se neće buniti zbog nedostatka „civilne kontrole“ oružanih snaga, koje kao „autonomni centar moći“, mimo političkih odluka, vode zemlju u NATO. Ovom nespretnom i zakasnelom kampanjom mnogi se teraju da skinu maske i da „NATO integracije ispod žita“ budu preispitane, možda i obustavljene. Zato bi narodna postmoderna poslovica mogla da glasi: „Ne pada medijski antinato sneg da pokrije politički breg, već da svaka NATO zverka pokaže svoj trag“.

nspm

Branko Radun

SRBI KAO "KRAJISNICI" NATO-a?

Ili da postavimo pitanje drugacije: da li ste za to da Srbija ude u NATO
pakt? To je pitanje koje se danas postavlja pred nas kao drustvo i drzavu.
Mnogo je argumenata i za i protiv, ali se ljudi ne opredeljuju prema njima
vec prema iracionalnim osecanjima i stavovima u vezi ovog pitanja. Jedni su
apriori za ulazak, a drugi isto tako protiv. I jedni i drugi su po nasem
misljenju jednostrani i optereceni ideolosko-interesnim predrasudama.
Zagovornici ulaska misle da je dovoljno ubaciti se tamo, pa ce se automatski
dobiti i garantovana sigurnost ("onda nam ni vojska nece trebati"),
svakojaka vojno-ekonomska pomoc, a time i ekonomski razvoj. [1] Potrebno je
razdvojiti evropske integracije od ulaska u NATO, jer neke zemlje su clanice
jednog, a ne i drugog oblika integracije zapadnog sveta. Mnogo je zabluda u
vezi NATO-a. Prvo posle 11. septembra je jasno da nikom ne moze biti
garantovana bezbednost, pa ni SAD-u. A kamoli da se garantuje bezbednost od
sukoba niskog intenziteta na balkanskom "buretu baruta".

Negativno po nas je to sto ulaskom u NATO postajemo legitimna i veoma
izlozena meta za islamski fundamentalizam i terorizam. Postajemo granicari
Zapada prema Istoku i kao takvi prvi primamo udar sa islamskog istoka ma
kakav on bio. A to je bila sudbina Srba od bitke na Marici i Kosovu do Prvog
balkanskog rata. Moramo biti svesni sta dobijamo, a sta rizikujemo ulaskom u
NATO, bez obzira koliko nam se ta ideja cinila privlacna ili mrska.

Istina je da je zapadni vojni savez delo jedne nama koliko bliske toliko i
strane kulture sa kojom vekovima imamo antagonisticke odnose. Kada bi se
pisala istorija odnosa Srba prema zapadnim vojnim savezima ne bi trebalo
propustiti ni odnos Velikog Zupana Nemanje prema Caru Fridrihu Barbarosi,
tadasnjem najmocnijem coveku zapada i komandantu zapadne "vojne alijanse".
Nemanja je imao izuzetno dobre cak i saveznicke odnose prema Barbarosi. On
je uz pomoc ove pretece NATO-a pokusavao da popravi srpski polozaj na
Balkanu i da oslobodi srpske zemlje pod okupacijom Vizantije. Dalje tokom
vladavine Nemanjica je bilo razlicitih odnosa vojnih saveza Zapada prema
Srbiji. Papa je huskao Ugare i zapadne "multinacionalne snage" stacionirane
oko Soluna na intervenciju na Srbiju pocetkom XIII veka, posle unistenja
pravoslavne Vizantije. Car Dusan je usao u ozbiljne pregovore sa Papom (koji
je bio "ideolosko-politicki" predstavnik zapadnih vojnih saveza) da se on
stavi na celo saveza Zapada i balkanskih naroda u borbi protiv "islamskog
fundamentalizma" – Turskog dzihada. Ali mu je cilj zapravo bio da neutralise
agresivne Madare, koji bi u slucaju njegovih borbi sa Turcima na jugu
verovatno napali Srbiju sa severa. Interesantne odnose sa zapadnim
vojno-politickim savezima je imao i Despot Stefan Lazarevic. On je prvo bio
verni vazal Sultana Bajazita, da bi posle njegove katastrofe u borbi sa
Mongolima usao u bliske odnose sa Zapadom i krstasima. Postao je cak jedan
od glavnih ljudi u viteskom redu Zmaja. Sto je bila katolicko-pravoslavna
vojno-politicka institucija koja je negovala vojne vestine i borila se
protiv islamskog prodora u Evropu. Sremski Despoti su posle toga bili visoki
vojni komandanti u naporu Ugarske i Srednje Evrope da se odupre Turskoj
invaziji.

Vekovima posle toga su Srbi bili vojno "predzide" zapadnog sveta u borbi sa
islamom. Srbi su zeleli da uz pomoc zapadnih politickih i vojnih centara
moci pokrenu i proces oslobadanja svojih zemalja, a Srbi "krajisnici" su po
sopstvenim recima bili spremni da zivote svoje daju za zapadnu silu ako im
omoguci da budu slobodni i kao zajednica autonomni. A i uskoke mozemo
tretirati kao deo "specijalnih operacija" Austrije i zapada protiv
muslimanske kontrole nad Balkanom. Treba se samo setiti i Seobe Srba po
Carnojevicem koja je preduzeta posle neuspeha austrijske kontraofanzive
protiv Osmanlija uz pomoc Srba, ili velikih bitaka vodenih izmedu katolika i
pravoslavaca sa jedne i muslimana sa druge strane na podrucju srpske
Vojvodine tokom XVIII veka. Pa i sam Karadorde je bio oficir "frajkora" koji
su bili dobrovoljacke i specijalne jedinice Austrijske vojske u borbi sa
muslimanskim Turcima. Sve ovo znaci da mi vekovima imamo iskustvo zajednicke
borbe sa zapadnim vojnim savezima protiv muslimanskog dzihada. Iako imamo i
iskustvo dvolicne i makijavelisticke politike zapadnih centara moci koji su
cesto Srbe zrtvovali u podkusurivanju sa muslimanskim istokom. Sve ovo nam
govori da mi moramo ulaziti u razlicite odnose sa zapadnim vojnim savezima
narocito u borbi sa agresivnim islamom, i pored svesti da su oni pripadnici
jedne drugacije civilizacije ("krstaske") i da nam cesto ne zele dobro.
Treba se setiti da vise od dva veka podrzavaju Tursku protiv Rusije i
balkanskih pravoslavnih naroda, kao i da citav vek zapadne sile
(Austrougarska, Nemacka i SAD) podrzavaju Siptare protiv Srba, ali i Grka.
Sve ove tradicije i iskustvo nam mogu pomoci da formulisemo ispravnu i za
nas plodotvornu strategiju saradnje sa zapadnim centrima moci. Kisindzer
kaze da je opasno biti protivnik Amerike, jos vise opasnosti nosi polozaj
americkog saveznika.

Vezivanje za vojni savez Zapada ima mnogo svojih poznatih i skrivenih mana i
opasnosti. Pored velikih troskova prelaska vojske i celokupnog sistema
odbrane na NATO–standarde, uclanjenjem u tu alijansu mi preuzimamo
mnogobrojne obaveze, kako one realne i trenutne tako i one hipoteticke. Na
primer ako bi doslo do sukoba zapadnog vojnog saveza sa islamskim svetom mi
bi morali u tome ucestvovati i slati svoje momke na daleka ratista. Samo je
malo falilo da na primer Irak udari na Tursku, pa da se pokrene celokupna
vojna masinerija severnoatlantskog saveza. Isto tako se u americkim
strateskim krugovima razmatra mogucnost stvaranja novog arapskog kalifata
kao posledica strategije islamskog fundamentalizma u toj regiji. Jedan od
najinteresantnijih argumenata za invaziju na Irak 2003. je navodna mogucnost
da se vrlo brzo sruse sekularni i prozapadni rezimi u regionu, ili da se
prisile ofanzivom terora da udu u "novi kalifat". U tom smislu je americko
zaposedanje Bagdada "preventivna" strategija protiv planova radikalno
islamistickih krugova. Stvaranje "novog kalifata" bi ga postavilo na granice
sa NATO-om, i na taj nacin barem u regionu Bliskog Istoka potvrdili tezu
Hantingtona o sukobu civilizacijskih vojnih saveza. Ovo je sve i za nas
bitno, jer bi ulaskom u zapadni civilizacijski vojni savez i mi neumitno
morali uzeti ucesca u mogucim novim sukobima sa muslimanskim svetom.

Druga po nas mnogo gora mogucnost je potencijalni sukob Zapada protiv
Rusije, o kome se govori u nekim strucnim strateskim krugovima u SAD. U tom
hipotetickom sukobu bi mi Srbi morali kao clanica saveza da ljudstvom i
materijalno ucestvujemo u pohodu na nama blisku i bratsku (po veri, kulturi
i rasi) Rusiju. Neko ce odmahnuti glavom i proglasiti nas fantastima, ali o
tome govori Hantington i Bzezeinski u svojim geopolitickim razigravanjima na
globalnoj sahovskoj tabli. I Kisindzer se zalaze za sirenje NATO-a na istok
i po cenu vojnog sukoba sa Rusijom. Sada sa dolaskom republikanskih
zagovornika americke hegemonije u svetu njegova geopoliticka teorija o
prodoru na Istok u Srednju Aziju (mitski Hartland ili Hiperboreju) postala
realnost.

Pogresna je dilema za ili protiv ulaska u NATO, jer to nista sustinski ne
resava. Clanstvo ili ne u nekoj organizaciji ne znaci koliko ima znacaj
odnos sa samim vrhom hijerarhije moci. To znaci da je moguce ne biti clan
NATO-a, a ostvariti strateske i duboko pozitivne odnose sa Amerikom, a sa
druge strane je vrlo lako postici puko clanstvo koje nece skoro ni malo
popraviti nas strateski, politicki i ekonomski polozaj. Da li znate koja
zemlja ima najblize odnose sa SAD-om, a nije clan NATO saveza? Izrael.
Zahvaljujuci svom strateskom polozaju i jevrejskom lobiju oni imaju izuzetan
odnos sa SAD. Toliko dobar da se cesto ne zna ko kome cini usluge i ko je
podreden kome u medusobnim odnosima. Recept Izraela za stratesko parnterstvo
sa Amerikom je: jaka vojska i militarizovano drustvo, dobar strateski
polozaj, nacionalisticka politika i neverovatan lobisticki polozaj u SAD i
na zapadu. Naravno nikom nije dostizan polozaj Izraela u globalnoj
hijerarhiji moci, ali se principi njihovog uspeha mogu barem delimicno
kopirati. To znaci ne da raspustamo vojsku vec da je jacamo, da strateski
jacamo ekonomiju, da se povezemo sa nasom dijasporom i da formiramo jak lobi
(u savezu sa nama bliskim narodima) pre svega u SAD. Tek tada bi jedan
nacionalna strategija mogla dati rezultata. A manje je bitan sam ulazak u
vojni savez. Niko vam nista nece dati samo po sebi, nista se sustinski ne
dobija pukim ulaskom u alijansu. Za sve se treba izboriti, a za to je
preduslov ovo sto smo nabrojali po analogiji sa Izraelom. Dakle od onih koji
su apriori protiv ulaska u NATO su gori samo oni koji kazu da NATO "nema
alternativu".

Svet je ureden hijerarhijski sa oligarhijom moci na vrhu globalnih
"feudalnih struktura". Nije sustina politike i nacionalne strategije u
clanstvu nekih organizacija, vec u odnosu prema vrhovima globalne moci. A za
dobar odnos sa mocnicima ovog sveta potrebno je imati stabilnu i jaku
drzavu, ekonomiju koja jaca i vitalne vojne snage. Mi imamo samo nesto od
ovog treceg. Nasa je sansa da iskoristimo to sto imamo solidnu vojsku,
vojsku koja, kao retko koja, ima ratno iskustvo. Vise americkih analiticara
su svesni kvaliteta i iskustva nasih vojnika, u borbama i protiv
muslimanskog terorizma i u borbama protiv regularnih jedinica ("drugog
talasa"), ali i jedini koji imaju relativno uspesno iskustvo protiv vojske
"treceg talasa" (SAD i neke britanske jedinice) tokom bombardovanja Srbije
1999. [2] Tuzna je ali istinita cinjenica da je verovatno jedina vitalna
institucija naseg drustva nasa vojska. I to se mora maksimalno iskoristiti –
strateski i ekonomski. U tom smislu bi i pozdravili odlazak nasih 1000
vojnika u Irak, ali samo ako to ne bi bio voluntaristicki i podanicki gest
predsednika Vlade americkoj administraciji. Ako bi iza toga postojala jedna
strategija (koje nema) i ako bi se za to dobili neki znacajniji ustupci od
strateskog i nacionalnog interesa (Kosovo, Republika Srpska, vojna i
ekonomska pomoc) u sta opravdano sumnjamo. Smatramo da bi samo u tom
kontekstu slanje nasih ljudi u ratna i rizicna podrucja bilo opravdano, i
mnogo vaznije od samog formalnog clanstva u alijansi. Ponavljamo opet, za
strateski proboj u odnosima sa SAD clanstvo nije od primarnog znacaja, barem
ne u srednjerocnom periodu.

Neko je rekao da SAD ima prioritet nad EU jer je nama trenutno izuzetno
potrebna americka pomoc, dok nam je EU (eventualni ulazak) nesto sto nije
aktuelno godinama. Zato je bilo potrebno bez mnogo dvoumljenja potpisati
ugovor sa SAD-om o neizrucivanju njenog vojnog osoblja medunarodnom sudu za
ratne zlocine koji je u formiranju. Tu treba biti realan, jer mi sebi ne
mozemo dopustiti luksuz humanistickog moralisanja.

Predsednik Zivkovic je u Vasingtonu u jednom nezvanicnom razgovoru rekao da
Srbi ne mogu da podnesu tri stvari: Nezavisno Kosovo, NATO i Ameriku. Iako
je ovo iskorisceno od nekih u Vasingtonu koji jos pripadaju antisrpskom
lobiju da bi se ilustrovala srpska drskost, taj stav ima mnogo istine u
sebi. To sto je nas NATO bombardovao je vazan argument da neko vreme ne
razmisljamo o ulasku u njega, jer sa obe strane postoje animoziteti. A to bi
bio istorijski presedan i gubljenje ostatka nacionalnog ponosa.

Ali kako sada resiti formulu: NATO, Srbija i Kosovo, poput one o Vuku, Kozi
i kupusu u jednom camcu. Ako ne udemo u NATO, Kosovo ce se osamostaliti, a
kako uci u NATO kada se rane od bombardovanja jos nisu zacelile i kada nema
nikakvih naznaka da bi se nas status bitnije promenio ulaskom u ovaj savez.
Kako da bude vuk sit i ovce na broju. Zaista tesko. Potrebno je voditi
otvorenu, iskrenu i ofanzivnu spoljnu politiku prema SAD. Mnogo aktivnije
uci u njihove strukture moci preko razlicitih vojnih i bezbednosnih
operacija, a da se pri tom izbegne koliko je moguce ulazak u sam NATO. Mi
smatramo da bi van NATO-a, autonomni, mogli mnogo vise koristiti SAD-u, a
tako i ispuniti u mnogo vecoj meri sopstvene nacionalne i strateske ciljeve.
Jer ako bi krenuli da postujemo NATO-standarde mi bi desetkovali svoju
vojsku, jer ne bi imali dovoljno novca za vecu. A takvi ne bi bili ni malo
znacajni ni korisni vojnim i bezbedonosnim strukturama SAD i NATO-a. Time bi
se nas polozaj sveo samo na pasivnog i perifernog "clana" koji time ne bi
nista dobio, jer zasto bi Amerika nesto oduzimala svojim saveznicima da
zadovolji one sa kojima je ratovala. Sasvim je u pravu Caslav Koprivica kada
tvrdi da bi samo uclanjivanjem u zapadne vojne "strukture" mi malo ili
nimalo dobili, sta vise Amerika ce "po prirodi stvari, biti sklonija onima
kojima su i do sada bili", pa tako "erozija nacionalnog interesa ne bi bila
zaustavljena". [3]



I ne samo da nemaju motiva da promene za nas nepovoljan odnos snaga na
terenu i izadu u susret nasim minimalnim zahtevima, oni veruju da imaju
dobre razloge da nas i dalje drze na ledu iako smo maksimalno
"kooperativni". Naime mi smo narod balkanski, slovenski i pravoslavni, i kao
takav nismo integralni deo zapadne civilizacije (Danilevski, Spengler,
Tojnbi, Hantington) vec deo istocne pravoslavno-slovenske kulture [4] . I
kao takvi mi smo uvek pod sumnjom da imamo drugaciji vrednosni sistem od
zapadnog i u krajnjem da smo "ruski agent" na Balkanu. A sav nas trud da
budemo najrevnosniji ucenici zapada oni podozrivo vide kao nasu neiskrenost.
Ne ulazeci u dublju analizu koliko smo mi Istok, a koliko Zapad, posle dva
veka "vesternizacije" mi samo govorimo kako nas na Zapadu cesto vide.



I zato umesto opasnih krajnosti inacenja jedinoj svetskoj sili ili
nekriticke pokornosti i servilnosti koje vodi formalnom i nekorisnom
uclanjivanju, mi predlazemo znatno radikalnije ideje i imamo u vidu
aktivniji pristup. Mogli smo u vreme napada na Avganistan ponuditi svoju
pomoc u vidu specijalnih jedinica. Sto bi to tada oni verovatno odbili, ali
bi uspeli probiti medijsku i lobisticku blokadu. Princip je: nije primarno
pasivno clanstvo koliko ucesce u akcijama koje su od prioritetnog znacaja za
oligarhijski vrh svetske moci. Moramo biti svesni da je savremeni svet jedna
"feudalna" hijerarhija moci-i-bogatstva i da je nas polozaj polozaj "kmeta"
ili "vazala" (sto nije isto). Ono stomi mozemo uraditi je da se unutar te
hijerarhije, koliko je to nama moguce, probijemo sa onim sto imamo kao
specificna prednost (geopoliticki polozaj i sposobna armija), i da direktnim
pregovorima sa mnogo nezavisnije pozicije, ostvarimo barem delimicno minimum
nacionalnih ciljeva.

Da bi se izbegle pogubne krajnosti otvorenog suprotstavljanja ili potpunog
pokoravanja, potrebno je imati pre svega patriotski duh, a zatim i znanje da
se u tako suzenom prostoru manevrise. Po nasu bezbednost je izuzetno opasna
politika koju sprovodi ministar odbrane Tadic, pod direktnim mentorstvom
Britanaca, jer ona pod firmom "reformi" i "profesionalizacije" redukuje nasu
vojnu sposobnost. Time mi svojom ranjivoscu dugorocno postajemo generator
nestabilnosti i magnet za razlicite pritiske i napade (npr. teroristicke).
Naprotiv samo jacanjem vojske [5] i stvaranjem srpskog "vojnoindustrijskog
kompleksa" mi mozemo biti "garant bezbednosti" i stabilnosti nasem narodu i
regionu. A pored toga sledeci primer njudilovske i posleratne Amerike mi
verujemo da kroz jacanje oruzanih snaga i industrije koja je sledi mi mozemo
pokrenuti nasu skoro ugaslu industriju. Samo mobilizacijom cele nacije na
izgradnji infrastrukture i vojnoindustrijskog kompleksa, sledeci primer
ruzveltovske Amerike, mi mozemo napraviti istinsku tranziciju iz propalog u
srednjerazvijeno i stabilno drustvo.

Politicki analiticari i stratezi u Vasingtonu su izuzetno svesni da mi imamo
jaku vojnicku tradiciju, ratno iskustvo, solidne vojne kapacitete i izuzetne
potencijale koji su bas njima potrebni i za to su spremni da dobro "plate".
Decenija ratova je na neki nacin u medijskoj slici sveta stvorila od Srba
negativnu i preteranu sliku ratnickog naroda koji se ne pokorava globalnoj
sili, niti regularnim pravilima ratovanja. Sve ovo je, verovatno i
preterano, uzdiglo vrednost naseg naroda u smislu nacionalnog integriteta i
hrabrosti (stali NATO-u na "crtu") i vojnickih sposobnosti ("samo 13
unistenih tenkova u NATO bombardovanju"). Na taj nacin bi se mogli i
izgubljeni ratovi devedesetih i bombardovanje Srbije 1999. i antisrpska
propaganda strateski iskoristiti za jacanje nasih pozicija. Ratno iskustvo
borbe u poluregularnim uslovima i protiv islamista u Bosni i na Kosovu je
danas izuzetno trazena roba u Pentagonu i Lengliju. Po neformalnom misljenju
vasingtonskih stratega balkanci predvodeni Srbima su verovatno najbolji
"materijal" za operacije koji oni zovu; "specijalnim" ili "operacijama
treceg talasa" (Alvin Tofler). Mi bi zato lako mogli dobiti znacajna vojna
sredstva za jacanje i razvoj lakih i mobilnih jedinica, ali i specijalnih i
antiteroristickih, poput onog sto je dobila Hrvatska, ali u mnogo vecoj
meri. Posle toga bi mogli postati centar za obuku i komanda balkanskih
"snaga za brze intervencije" i regionalni centar za borbu protiv terorizma.
Stoga je potrebno ojacati i modernizovati vojne i obavestajne strukture koje
tavore ili su u procesu propadanja. Jedini nacin da sacuvamo vojsku i
vitalnu sluzbu bezbednosti je da pokazemo kako one mogu imati znacajnu ulogu
u trenutnom antiteroristickom i "krstaskom" pohodu Anglosaksonaca, koji su
da ponovo podsetimo izuzetno svesni njihove vrednosti i jos veceg
potencijala. A da bi se nasa vojska i bezbedonosne strukture dovele do nivoa
na kome moze odgovoriti na zahteve potreba nase bezbednosti i potreba
zapadnih centara moci - za to je potrebna jedna stabilna i odlucna vlast,
patriotske i strateske orijentacije koja bi mogla da uoci i iskoristi sanse
u uskom manevarskom prostoru koje nam se vec u znacajnoj meri nude.

Zakljucak je da mi moramo imati mnogo bolje i prisnije odnose sa SAD-om i
EU, ali ne kao "kolonija" i najnizi medu "klijentima", vec igrajuci sto je
moguce autonomnije i aktivnije. Pored toga ovom konstruktivnom odnosu prema
Americi i NATO-u se mora dodati i napor na formiranju balkanskog vojnog
saveza (pre svega SCG, Bugarska, Grcka, Rumunija) u kome bi mi imali ulogu
inicijatora. Ovaj moguci vojni i bazbedonosni savez bi igrao ulogu balasta
izmedu interesa SAD i EU na terenu. I na kraju bi morali imati mnogo bolje i
prisnije odnose sa Rusijom, sa kojom nas veze kulturna i istorijska
bliskost. Jedino igrajuci aktivnu ulogu u regionu, i imajuci kapital u
smislu odnosa sa Rusijom mi postajemo znacajni i Zapadu. Tek onda ce oni
biti spremni da nama izadu ponegde u susret, a ne samo svojim vernim
"klijentima" u regionu. Realizacijom strateskih odnosa sa Rusijom (kao i
nabavkom i proizvodnjom oruzja) mi mozemo ostvariti znacajniji pomak u
odnosima sa Amerikom, to jest izazvati njenu spremnost da nam ponegde
omoguci da ostvarimo minimum interesa. Ali za ovo je potrebna jedna
drugacija vlada - patriotska i inteligentna demokratska vlast, koja je
sposobna da vesto menavrise na razlicite nacine, ali uvek imajuci pred ocima
vitalne nacionalne i strateske interese.