Puca kičma od troškova

Puca kičma od troškova!

BRANKO RADUN: Oni su računali na budžet uz optimističke procene sa stranim investicijama i kreditima kojih sada nema zbog krize u svetu. Zavladao je strah u vladi. Jedno od rešenja koje su izmislili je da podignu cene i da na taj način neka sredstva prikupe od običnog građanina

Glas javnosti četvrtak, 23. oktobar 2008.

Da li je vlada u zategnutoj situaciji uspela da se izbori za svoj kredibilitet i odgovorno ponašanje prema građanima Srbije, videće se danas na sednici, ali u svakom slučaju, bar prema obećanju ministra za rudarstvo i energetiku Petra Škundrića, cena će u svakom slučaju biti viša. Uzimajući u obzir ekonomsku krizu u svetu, analitičar Branko Radun smatra da se vlada iz straha ponaša na ovaj način i da nema drugo rešenje nego da sve svali na leđa običnog građanina.

- Vlada se tako ponaša jer nema rešenje za duboku krizu u bankarskom sektoru. Nemaju rešenje za budžet, pa kroz poskupljenja sve stavljaju na teret običnog građanina. Oni su računali na budžet uz optimističke procene sa stranim investicijama i kreditima kojih sada nema zbog krize u svetu. Zbog toga je zavladao strah u vladi. Pitanje je kolika je realna cena gasa, dok oni tvrde da prati cenu nafte. Sa druge strane, zabeležen je pad cene nafte. Jednostavno mogu da daju svoju računicu i teško je da neko sa strane kaže koliko je opravdana ili nije. Kada se pogleda na taj odnos u svetu, ne mogu da nađu opravdanje. I opet je stepen poskupljenja veći za građanstvo nego za kompanije i toplane, a to znači da je najveće opterećenje na običnom čoveku koji se greje na gas. Jedno od rešenja koje su oni izmislili je da podignu cene i da na taj način neka sredstva prikupe od običnog građanina - objašnjava Radun i dodaje da se pored svega snižavaju carine, jednostrano primenjuje SSP i time smanjuju budžetski prihodi. Radun uverava da sve to negde mora da se nadomesti.

- Imaju globalnu finansijsku krizu i ovo je jedino rešenje koje vide, odnosno da uzmu od običnog čoveka, umesto da naprave neki program zaštite. A onda za sve to moraju nekog da optuže. Ne mogu da kažu „mi smo krivi, nemamo drugu ideju, nego da sve lomimo preko leđa običnog čoveka“. To bi možda bilo pošteno, ali ne i politički probitačno - kaže Radun i dodaje da su i vladine i Čankove reakcije pokušaj da se dobije neki poen ili da se umanji neki negativan poen.

Autor:

Dejan Baić

glas javnosti

СРПСКО "ПРЕЛАЗНО ДОБА"

СРПСКО "ПРЕЛАЗНО ДОБА"

Транзиција се претворила у корупцију

Корупција код нас има традицију, још из времена Турака. И Милош Обреновић је био корумпиран, али он је део свог богатства улагао у опште добро, рецимо на Порти лобирао да Србија добије независност, каже Бранко Радун

 

У лексикону страних речи и израза под појмом корупција пише: поквареност, подмићивање, труљење, распадање, док је корупционист означен као покварен човек, нарочито онај који прима мито. Људи из струке тврде да нема области у Србији која није обузета корупцијом, да је она овде системска болест. Њом су разорене институције и не постоје услови за владавину закона и за одговорност у вршењу јавних послова. Према најновијем истраживању о степену корупције у свету, Србија заузима 79. место од 180 земаља. У односу на прошлу годину она је за 11 места поправила позицију, али је корупција у Србији још увек на веома високом нивоу. Налазимо се заједно са Грузијом, Тринидадом и Тобагом и Саудијском Арабијом. 

- Наш проблем је што је у Србији

доминантна најгора врста корупције која је штетна по цело друштво, каже за "Светлост" Бр-анко Радун, аналитичар у часопису "Нова ср-пска политичка мисао". - Иначе, те листе су прилично формалне и верујем да је стање горе него што оне могу да покажу ко је на ком месту. Корупција код нас има традицију, оријенталну, још из времена Турака. Била је мало нижа у неком претходном периоду, али је сад експлодирала. Тачније, транзиција се претворила у корупцију. Зато имамо транзицију без развоја, јер транзиција с корупцијом је транзиција без развоја. 

Феудална владавина

- Поред тајкуна, партије чине кључне елементе олигархије која влада Србијом на некакав феудални начин, тврди Бранко Радун. - Значи, када ви као партија добијете парче власти, добијете, на пример, јавна предузећа, третирате их као свој посед, спахилук. И онда то у вашим очима и није корупција, него заслужена награда - или извор прихода. То је код нас начин функционисања. Радун даље подсећа да је систем тако постављен да се, заправо, и не може опстати у политици - ако нисте корупирани. Јер, неопходно је набавити новац за предизборну кампању, а динар је битан и ради остваривања медијаског утицаја. Отуда су, на неки начин, те партије приморане да буду корумпиране. Тако је, примећује Радун, систем постављен. 

Другачија буџетска контрола

Ко су бизнисмени који финансирају странке, у којим износима и са каквим интересом, остаће тајна и после извештаја који би о имовини и финансијама странака у наредних месец дана требало да сачине радници из стручних служби Скупштине Србије. Да ли је чињеница да ће представници странака на овај начин контролисати "сами себе" заправо само потврда да партије у Србији нису спремне да открију своје праве финансијере, нити да овај важан посао препусте независним институцијама? 

- Сви тајкуни финансирају странке, тврди Бранко Радун. - С тим што један од њих финансира, вероватно, све странке, већи број њих више странака, а сви плаћају барем по једну. Токови новца толико су испреплетани да је могуће да један тајкун финансира и странке које су пред нашим очима у политичком смислу супротстављене. Код нас је најмоћнији и најбогатији Мишковић. И он је, заправо, на врху тајкунске хијерархије у Србији. Он је вероватно јачи и утицајнији него лидери који се на јавној сцени појављују. 

Када нема ко да их контролише, парламентарне странке у Србији не само да крију финансијере, већ себи дозвољавају право да задрже вишак пара које су узеле из буџета за изборну кампању.

Врана врани...

Грађани Србије, по речима Љубише Рајића, још увек нису у стању да реагују на тако нешто - тако што би поменутим странкама ускратили гласове на следећим изборима. 

За Бранка Радуна није највеће зло што су парламентарци те паре добили и што неће да врате. Својевремено су, вели, Срби слично критиковали Милоша Обреновића да се обогатио и постао један од најмоћнијих људи на Балкану, а он би узвраћао у стилу: Јесте, обогатио сам се, али сам део своје имовине заложио за Србију. Модерним речником речено, плаћао је тадашње паше и на Порти лобирао да би Србија добила независност. 

- Е, сад, проблем је што данашњи политичари и тајкуни нису спремни да издвоје ни један посто свог богатства да би, рецимо, сад лобирали у Америци. Замислите да скупимо све наше милијардере, па да сваки издвоји 5 или 10 посто - и да се тим средствима крене у кампању лобирања у Америци! То би онда имало неки ефекат, тврди Бранко Радун. 

Појединци верзирани у проблематику корупције упорно упозоравају да се превише не заносимо неким благим успонима на листи корумпираних земаља, те да би на поправљање утиска о Србији могле да утичу неке репресивне акције државних органа - попут хапшења и почетка суђења против разних мафија. 

Слободан ЦУПАРИЋ

Svetlost

Гасне игре без граница

Гасне игре без граница

Бранко Радун   

Kад je пoчела прича о гасном конфликту Украјине и Русије мало је код нас било оних који су схватили да би смо ми и неки други у региону могли због тога лоше проћи. На жалост, ни влада није имала јасну идеју шта да чини у таквој ванредној ситуацији. Медији су понављали „ништа не брините грађани, биће све у реду“ по оној старој оно-дсз крилатици „ништа нас не сме изненадити“. Но, на жалост изненадило нас је и дочекало исто тако традиционално неспремне. Тек кад је доток гаса почео да нагло пада, ми смо (а и влада „са нама заједно“) схватили, да ми и немамо алтернативних решења. И не само то већ да поред Бугарске и Босне ми једини немамо минималне резерве гаса за овакве случајеве или пак за пикове потрошње у веома хладним данима. Тако смо дочекали Божић у зебњи због недостатка гаса, а многи затим и у хладним становима.

Наравно да је неко одговоран за то што смо се показали потпуно неспремни (чак и у поређењу са земљама сличне величине и нивоа развијености). Иако није само ова влада одговорна за то, морамо се питати ко ће сносити одговорност после анализе коју нам је лично председник Тадић обећао. Чини се да ће као и до сада бити по оној народној „вук појео магарца“, дакле ником ништа, или ће пак бити неко од ситнијих играча одабран да буде жртвован (то би био ипак неки напредак).

Но, много боље од „жртвовања“ би било да се формулише процедура шта да се чини у оваквим ситуацијама и да се коначно доврши подземно складиште гаса Банатски Двор у коме могу да стану количине довољне за добар део зимске сезоне. Наиме, многи не знају да то није неки велики надземни резервоар који мора да се дуго гради, већ да је то природна шупљина у земљи (која је остала од бивше бушотине) у коју може да се убризга гаса довољно за целу Србију у шпицу грејне сезоне, па чак и да буде регионални гасни бафер који би био и профитабилан. Но, за то је било потребно инвестирати одређена средства (која би се релативно брзо вратила) што очигледно да ова држава није била у стању. Економски део владе се свих ових година бавио готово само распродајом привреде и вештачким одржавањем курса динара.

Но, ако је неком користила ова гасна фуртутма онда је то сигурно наш председник Тадић. Он је искористио овај замршен сукоб Кијева и Москве, у коме из сенке учествује и Вашингтон и Брисел, да се позиционира као човек који је способан да реши проблем једним телефонским позивом. Директор Србијагаса, Душан Бајатовић, није успео у мисији да добије позајмицу или већ шта од Мађарске, али је то после њега успео председник. На тај начин је у јавности која се боји хладноће или се већ смрзава добио значајне поене и представио се као неко ко брине за своје грађане и као неко ко има „тежину" у европским размерама. Људима је битно да гас почне да тече а није толико важно како је добијен, позајмицом или по којој цени. није ни битно то да ли су се Кијев и Русија договорили и да ли ћемо за неко време опет остати без икаквих залиха (за разлику од неких комшија). Битно је да се Србија тренутно не смрзава и да је за то „заслужан“ сам председник. Медијски тим који је ово одрадио заслужује похвалу за ефектно искоришћавање прилике која им се пружила.

Читава медијска слика о овој гасној кризи између Украјине и Русије је била прилично конфузна и искривљена. Медијски центри који су ионако водили кампању против гасног споразума су ову ситуацију искористили да одговорност свале на Русију. Јасно је да је спор настао око тога што Украјина не измирује дугове према Русији, што не пристаје на вишу цену гаса (која би и тада била готово упола нижа од оне коју плаћа Европа) и што „нелегално позајмљује“ значајне количине овог енергента чији магистрални токови иду преко њене територије. Очигледно је да Украјина не игра тако тврдо без подршке Вашингтона који овим добија још један „неспоразум“ између Москве и Брисела (или Берлина). Овим се Русија ставља у незгодну позицију – ако попушта испада неозбиљна пред једним Кијевом, а ако игра тврдо ризикује погоршање односа са ЕУ и успех антируске кампање у ЕУ (а пре свега у Украјини). Русија постаје свесна да ће можда добити међународну контролу и нешто вишу цену гаса (и даље далеко испод тржишне), али да ће због медијског спиновања изгубити на рејтингу у Европи, а нарочито међу православним народима који су, чини се више од других погођени овом гасним ембаргом. Но, поставља се питање шта политичком врху Русије има већу тежину и значај.

Као што се широм Европе јавио талас антируског расположења због ове кризе тако су се и у нашим прозападним медијима вести и коментари усмеравали у правцу руске одговорности за ситуацију у којој смо се нашли. Дакле, није одговорна ни влада (и владе) због непостојања плана Б и због тога што није изграђено подзмно складиште гаса (чекају ваљда Русе) нити је крива Украјина што злоупотребљава транзит гаса преко своје територије, већ се једноставно саопштава: „Руси нам искључили гас и то на Божић“. Понегде се додуше могло чути нешто о украјинским крађама, али мало о томе како је сада „јужни ток" јако битан и како наша позиција постаје значајнија у регионалним оквирима.

Тако је вишегодишња антируска кампања од стране неких медија и политичких центара довела до једне шизоидне ситуације у Србији – до тога да већи део јавности и даље са великим симпатијама гледа на Русију (она је по истраживањима и даље далеко најпопуларнија страна држава) док један мањи део има наглашено критички став, па и гаји негативне стереотипе о Русији. Проблем је у томе што је тај проценат у медијско-политичкој елити много већи него међу „обичним" грађанима, па се због тога ствара једнострана pa и погрешна слика у медијима o односу Србије и Русије.

У погледу политичке оријентације међу странкама „патриотске оријентације“ је већи проценат проруских ставова а међу симпатизерима странака попут ЛДП-а и Г17 има значајан проценат оних са негативним односом према Русији. На тај начин нека базна политичко-идеолошка оријентација, па и избор медија у великој мери формира и конкретан став поводом ове гасне блокаде. Они који су за НАТО-интеграције и који прате медије попут Б92 и Блиц-а нису имали много разумевања према Москви и из њиховог табора су се могли чути и злуради коментари: „Ето вам ваша браћа Руси заврнуше славину“. То је заболело оне који имају позитиван однос према Русији и ставило их је у незгодну ситуацију да у хладним становима „бране Москву“ или барем да се изборе са медијским спиновањем. Но, има доста и оних који зависно од ситуације осцилирају од проруских ставова па до огорчености према „северној браћи“. Они се најчешће поводе за тренутним догађајима и за тим како их медији „презентују“.

Очигледно је да су они кругови који не желе партнерске односе Србије и Русије и који су водили дугу и прљаву кампању против гасног споразума ову ситуацију доживели као „зицер“ који не могу пропустити. Тако је у медијском простору ситуација симплификована на то да су „нам Руси искључили гас“, без обзира што то није само нама већ и Европи и што је ту одговорност Украјине највећа. Но, као да ни то није довољно па се све „зачинило“ ефектном сликом о паљењу руске заставе у Крагујевцу од стране мештана периферије. Ову је слику са коментаром објавио – а ко би други него Блиц – и она је одмах пренета у друге медија, па и у иностранство. Наравно да је у Русији изазвала негативне реакције јер то сигурно не доприноси нашем спољнополитичком рејтингу у Москви.

Занимљиво је да ово није дело ни неке странке која се противила енергетском споразуму (или барем званично није) а ни неке невладине организације која пати од „страха од Русије“ већ обичних незадовољних грађана или прецизније „активиста месне заједнице“ На фотографији се виде два човека који пале заставу која би могла бити руска или пак застава Србије окренута наопако (да симулира руску). Дакле није то био ни неки „спонтан“ протест од барем десетак људи већ лични чин пар људи и где се, гле случаја, баш у том тренутку нашао новинар Блица да то сними и да узме изјаву од незадовољног човека. Небитно је да ли је та прича заиста спонтана или „спонатана“ она је лепо послужила да се додатно спинује домаће јавно мњење против Русије а у Русији и против Србије. За све вам је требало пар људи који су вероватно искрено огорчени што немају грајања и мисле да је за све то крива Русија и једна застава, руска или српска свеједно. Мало улагања и ето значајног медијског ефекта у гасној игри без граница. Кад се све сабере и одузме – председник је на добитку јер је „спречио“ смрзавање Србије (иако криза са гасом није прошла како то наши медији презентују) а српско-руски односи су били на медијском искушењу.

nspm

"Не верујем више никоме"

"Не верујем више никоме"

Бранко Радун   

Ову реченицу – констатацију често чујемо у нашој околини, у последње време, све више и више. Стога нам нису потребна истраживања јавног мњења да бисмо схватили како у нашем друштву опада поверење у кључне институције. Који су узроци тог и тако наглог губљења вере у институције? Ерозија ауторитета у постмодерно доба је комплексна тема која би захтевала мултидисциплинарни приступ и једно шире и дубље разумевање овог светскоисторијског феномена.

Губитак вере у државу, традицију, обичаје феномен је модерног света који је у самом темељу феномена нихилизма који запљускује и потапа цео свет. Иако највише изражен на Западу ово је глобални феномен који доноси револуционарно нове и често несагледиве последице. Као један синхрони процес, како на Западу, тако и у другим цивилизацијама, старе институције (државе, традиције, па и породице) имају све мање ауторитета, нарочито међу младима. Урбанизација, другачији начин живота, већа мобилност доводе до промена у односима међу људима, али и до радикално другачијег односа према „старим институцијама“. Велики градови и индустријско друштво производе отуђеног и индивидуалистички настројеног човека који није склон поштовању традиције, нити израженом осећају за заједницу (рођачку и националну).

Осим овог, неко би рекао незаустављивог процеса прогреса нихилизма, постоје и оне снаге које се активно боре против остатака ауторитета у друштву. На удару левих и либералних група, као и медија су: религија, држава, нација и породица. Они агресивно воде своје крсташке ратове против старих и оронулих институција које и саме по себи, силом модерног живота, доживљавају слабљење и растакање. Њима се привиђа велика моћ ових институција или су свесни да нападају „вука на издисају“, али себи дају на значају. Синергијски ефекат процеса и пројекта слабљења вере у институције је рапидно смањење поверења у исте и води глобалном тријумфу нихилизма. Свако друштво је засновано на вери и поверењу (ма какво оно било и ма коликог интензитета) те стога нестанак овог „социјалног капитала“ води у потпуно растакање и вероватно глобалну диктатуру као „излаз из кризе поверења“. На тај начин, либерални покрети и анархистичке идеје заправо „дијалектички“ активно отварају пут новом глобалном ауторитаризму и тоталитаризму, биле тога свесне или не. Неко би рекао да су борци против институција и традиција заправо само „корисни идиоти“ озбиљнијим центрима моћи који имају амбицију да за, у озбиљној мери генерисану кризу, понуде „своје решење“.

Континуитет неповерења у институције

Може се веберовски рећи да је српски однос према институцијама и даље онај рани харизматични. То значи следеће: да би људи имали поверења у неку институцију, морају имати поверења у људе који их воде. Наравно да свугде ниво ауторитета институције зависи од ауторитета људи који је воде, али у нашем случају је то израженије но на западу, где постоји јак бирократски однос који аутоматски поклања поверење некој „функцији“. На западу су врло рано, почетком миленијума, световни и духовни ауторитети добили тај „аутоматски ауторитет“, док је у нашем културном кругу остао на снази рани харизматски ауторитет, ауторитет који се мора потврдити и који се не добија у целини са функцијом. Затим су векови турске окупације створили анимозитет према властима, с' правом, јер су се оне или непријатељски или игнорантски односиле према народу.

Када је пре два века ослобађана Србија и стварана нова српска држава, било је потребно успоставити ауторитет на новим темељима. Препреке су, пре свега биле у оријенталном стилу власти политичке елите, а затим у западњачким институцијама које су Србију претварали у пандурску државу. Постојала је свест да лош оријентализам и лоше западњаштво представљају главне препреке у формирању српске државе од ауторитета, али не и довољно воље да се то савлада. На тај начин, Србија већ два века није у стању да се избори са лошом синтезом оријенталног и западног, то јест оног најгорег са истока (корупције, бахатости и суровости) са оним најгорим са запада (бирократизам, етатизам, доминација комерцијалних интереса). Тако је српска држава у непрекидној транзицији која је испрекидана ратовима и превратима. При томе, једна неаутентична елита, у великој мери отуђена од народа и традиције, копирајући туђе друштвене моделе не успева да се наметне као ауторитет. „Решење” за тај суштински недостатак ауторитета се види у комбинацији ауторитарне власти и лажљивим обећањима бољег живота.

Проблем је што једна неспособна и неаутентична елита нема онај есенцијални ауторитет који други следе добровољно, па га надомештава сурогатима силе и обмане. Она сизифовски неуспешно покушава да клонира туђе институције на домаћем терену, не марећи много за другачије историјско искуство и културну посебност. Калемари српских институција одговорност за своје неуспехе често пројектују на „примитивни српски народ” који није довољно зрео за њихове, најчешће неодговорне, експерименте. Код нас, с времена на време, једна фракција „модернизатора” смени или, боље рећи, свргне друга и онда крећу „од нуле” у изградњи институција, што додатно слаби ауторитет истих. Стога је нормално што, са друге стране, народ одговара на све то неповерењем и анимозитетом према тој и таквој отуђеној и паразитској политичкој елити. Колатерална штета у том односу отуђења елите од народа и њеној побуни против сопствене традиције је поверење у институције система.

Када се на то генерално лоше и јадно стање српских институција које периодично преживљавају „револуционарне чистке” додају и историјски факти изгубљених ратова, тешких ломова и нових постмодерних облика окупације, онда и не чуди низак ниво поверења у институције. Лош „људски материјал” на челу институција који је шампион корумпираности и полтронства према Западу не може ни очекивати нарочито висок ниво поверења грађана. Штавише, за чуђење је како наш народ мирно подноси ову распродају не само наше привреде, већ и наше будућности, те толерише и растакање државе (Еулекс & статус Војводине), без иоле већих протеста и немира. Но, иако се на површини ништа драматично не дешава, у дубљим слојевима „колективне свести” осећају се драматичне промене, пре свега у паду поверења у институције система, али и у постојеће политичке лидере.

Српски нихилисти и таблоидна политика

Ове године смо преживели труматично проглашење косовске независности које је нашу политичку елиту затекло неспремном или у горем случају у дефетизму и отвореној колаборацији са онима који нам одузимају део територије. Избори и постизборне „радње” протекле су у мутним играма, које су, очигледно, као у некој представи одигране по већ написаном сценарију, те смо добили владу какву смо добили. Но, неиспуњена велика обећања евродемагога, изневерена очекивања грађана, а уз то и нека непријатна изненађења (Косово, Војводина и финансијска криза) слабе ионако ниско поверење грађана. Отворени сукоби у влади око енергетског споразума који је Србији стратешки битан, али за то неке лобисте конкурентских компанија није брига, додатно је ослабило рејтинг постојеће владајуће коалиције. Кад се томе дода и слаб премијер који нема харизму, који се није успео наметнути ни влади, ни својим страначким колегама, а камоли „неком Динкићу”. Ако се формира влада, а да при томе буде очигледно да су, пре свега, у питању лични и страначки интереси, онда не можемо очекивати велико поверење ни у скупштину, ни у владу, дакле, нити у државне, али ни у политичке институције.

Други елемент у причи о губитку вере у институције јесу кампање против институција које воде одређени политички центри и медији. Пример тога је како рецимо Б92 и Пешчаник негативно идеолошки третирају цркву и традицију. Ту се може говорити и о кампањи која има за циљ да смањи рејтинг и углед ове институције у нашем друштву. Они којима су пуна уста говора мржње често њему подлежу говорећи о цркви и традицији, против којих воде систематске, вишегодишње кампање. Поред тог свесног „антицрквеног агитпропа“, који, као да сврху свог постојања види у тој „борби“, постоји и сензационалистичко новинарство, које настоји да диже тираж преувеличавањем или извртањем „истина“. Кад се на то дода и незнање о специфичностима и начину функционисања ове хијерархијске институције, онда схватамо колико је домаћа медијска сфера у лошој ситуацији. Но, и поред свега, црква је институција која и даље ужива изузетно висок ниво поверења и популарности у Србији.

Различити медији су водили или се прикључивали кампањама против одређених институција из често различитих мотиве (политички, идеолошки, финансијске, раст тиража). Некада су преко медија различити лобији водили негативне кампање против институција, а неретко и са подршком из иностранства, а и унутрашњи сукоби у неким институцијама одвијају се преко медија, што све укупно води урушавању поверења. Као сада, на пример, што се у медијима води борба око војске. Што се саме војске тиче, она је реформама прилично ослабљена, те људи немају поверења да ће их војник који је служио у обданишту или старачком дому одбранити. Такође, војска је сада малобројнија и слабија него раније. Отворени медијски сукоб генерала и министра одбране, какав се не може срести у цивилизованом свету, срозава ионако низак рејтинг војске. Слични сукоби у влади доводе до пада њеног ауторитета у јавности. Генерално, пад поверења у институције је последица пада поверења у систем, у демократију. Људи више не схватају смисао демократије ако се она своди на партијска препуцавања и интересе.

Пред нашим очима се троше последњи остаци ауторитета политичара, медија, али што је вероватно важније, потрошиле су се готово све идеолошке приче. Потрошена је прича о демократији, о реформама, па и она о евроинтеграцијама. Пропале реформе и велика надолазећа криза су обесмислиле причу о модернизацији и позитивним ефектима тржишног принципа. Тржиште је већ сада један од порушених идола (пост)модерног пантеона које је имало идеолошки ауторитет. Исто тако и мит о Европи као земљи „Дембелији“ копни, те слаби њена привлачна моћ, иако још делује у недостатку артикулисане алтернативе. Дубока криза вредности и неповерење у институције система су структурални проблеми који једно друштво могу да оштете горе од изгубљених ратова и економских криза. Колико је битно поверење у институције нарочито се показује битним у моментима криза и већих изазова. Тако ће, нажалост, тек наступајућа глобална финансијска и економска криза показати у огољеном виду у којој је мери наша влада системски неефикасна и колико робује старим идеолошким причама. А самим тим и колико је поверење грађана у владу и државу од виталне важности у тешким временима.

nspm

„Документ оперативаца“

„Документ оперативаца“

Бранко Радун

понедељак, 29. децембар 2008.

Оперативци који прате и хватају Ратка Младића процењују да се он неће предати и да је после година скривања психички неурачунљив. У документу у који је РТС и Б92 имао увид пише доста о Младићевом приватном животу током година скривања. Но, главно је да су проценили да је психички неурачунљив и да је он темпирана бомба која лако може да поведе у смрт и недужне људе из своје околине. Зашто? – Зато што не размишља да се преда и да жив падне у руке својим прогонитељима. Упућени су испричали да игра шах, да се грубо понаша према обезбеђењу, јер их тера да пробају храну пре њега, те да га извештавају где су је и од кога купили. Могли смо да чујемо и бизарне детаље као што је кретање у вуненим чарапама по стану, да није дозвољавао употребу водокотлића и да је претеривао у хигијени (sic!). Какав је смисао овог саопштења и извода из "документа оперативаца" који је доспео у медије? Очигледно је да "оперативци" (не знамо да ли су наши или страни) стежу обруч око генерала и да на овај начин вероватно желе да припреме јавност на његово хапшење или чак погибију при покушају хапшења. Какав би иначе био смисао овог наглашеног медијског експонирања једног анонимног документа, од анонимне службе о приватном животу Ратка Младића са пуно "података" које, наравно, нико не може проверити или оповргнути. Интересантно је да је прво РТС изнео детаље из "документа", па се после придружио и Б92, али са много мање "података" о Младићевом животу у илегали, него што је РТС прочитао у другом Дневнику. Колико ће то имати утицаја на јавност у смислу смањења популарности Ратка Младића, тек ћемо да видимо, али се тешко отети утиску да се овим РТС, па и Б92 (али не само овим) приближавају и постају "медијски мејнстрим". Исто тако нас то помало враћа у деведесете и праксу коришћења "докумената" којима се дисквалификују политички противници.

У рукама Јеремића Вука

У рукама Јеремића Вука

Бранко Радун

среда, 24. децембар 2008.

У Србији је што-шта другачије но што изгледа, а често је медијска слика сасвим супротна од реалности. Србија некада медијски изгледа као да је изашла из филма „Труманов шоу“ у коме је креиран један лажни телевизијски свет. Кад се у целом свету чују изјаве пуне страха и панике око надолазећег глобалног финансијског цунамија који може да опустоши земљу, само се код нас може чути како је то велика шанса за земљу и како нас (ваљда само нас) „то“ неће ни окрзнути. Кад у целом свету стаје аутоиндустрија (а многи су „на принудном одмору“) а нарочито Фијат, само нама то нема никакве везе са реалношћу планова у Крагујевцу. Шта рећи тек о агресивној кампањи оспоравању гасног споразума пуној искривљавања и обмана или промоцији „Војводине републике“ као нечег корисног за све грађане. Чини нам са да се једино овде могла тако истрајно узгајати медијска нада у то да ће победа Обаме на изборима побољшати наш положај око Косова иако су он и његов тим давали супротне изјаве. Нигде осим овде се национални пораз у виду прихватања Еулекса, који трасира пут косовске независности, може називати нашом дипломатском победом, а кључни доказ за то је што се ето и Албанци инате. То нас подсећа на оно Милошевићево проглашење победе после бомбардовања и окупације Косова. Орвеловски речено – пораз је победа, рат је мир, економско пропадање је благостање... Србија је добила новог „јунака“ У занимљив пројекат медијског „преокретања“ читавог имиџа сигурно спада и прича о младом министру спољних послова Јеремићу Вуку. Он је од јапијевског министра проевропске и пронатовске оријентације преко ноћи постао „љути патриота“ који даје оштре изјаве, покреће тужбу против Хрватске, бори се за Косово „свим расположивим дипломатским средствима“ и у скупштини УН остварује ни мање ни више но „велику дипломатску победу“. У Штерну је дао интервју у којем је „скандалозно“ изјавио како је Србија „испоручила 44 од 46 оптуженика српске националности, а изручићемо и преостала два. Из Брисела, међутим, нема апсолутно никаквих позитивних сигнала, и то ме брине. Пријем Србије у ЕУ је 'стављен на лед'. ("Штерн", 05. децембар 2008, "Танјуг"). Шта је у тој изјави спорно није нам јасно, но она је дочекана од неких са запада, попут Кацина, као ратоборна српска реторика, али и од неких домаћих грађаниста била је дочекана на нож (Пешчаник због тога назва министра „арогантном незналицом“). Млади министар спољних послова је давао оштрије изјаве и реаговао на овакве кациновске провокације или пак на хрватску хистерију око одлуке о надлежности међународног суда о тужби Загреба против Београда. Чак је отишао дотле у свом новооткривеном евроскептицизму да је изјавио како би Србија вероватно прекинула процес евроинтеграција ако би се од нас тражило да признамо независно Косово. Неки мање упућен би могао да се ишчуђава како су сад бивши радикалски прваци постали „проевропске снаге“ а млађани јапи-министар глобалистичке оријентације опасан националиста кога се стиде у Пешчанику. Медији су тако, што позитивном што „негативном“ кампањом, представили Јеремића Вука у новог постмодерног хероја и малтене новог браниоца Косова. Политичка позадина медијске травестије Шта је заправо позадина ове медијске трансформације и неочекиваног „напада“ патриотизма и државотворности код министра Јеремића? Само наивни или они који кокетирају са министровом политичком опцијом могу у томе видети заиста елементе промене политике, јер суштинску промену нико иоле упућен у политичка збивања Србије ни не очекује. Какву нову политику можемо очекивати када је пристајање на долазак Еулекса „пузајуће признање“ независности Косова кроз спровођење Ахтисаријевог плана. Даље, контратужба против Хрватске је потез у изнудици, а не стратешка политика у којој се прекида досадашњи мазохистички однос према Загребу. Међународни суд правде себе је прогласио надлежним за тужбу Хрватске против Србије за геноцид а министар Јеремић је реаговао најављујући контратужбу помињући и 250 хиљада Срба протераних из Крајине, али и историјски контекст српског страдања у Хрватској од времена Другог светског рата, што је било нарочито медијски ефектно. Но, осим тог вербалног патриотизма, односи са Хрватском су сасвим нормални и не може бити ни речи чак ни о притиску на „суседа“ да повуче циничну тужбу и учини нешто по питању масовнијег повратка избеглих Срба. И на крају, прилично је проблематичан ефекат „великог успеха у Скупштини УН“ око иницијативе о покретању поступка око провере легалности признања сецесије дела државе, који је неутралисан срамотним црногорским признањем косовске независности. Све у свему, ништа ново - Србија је поражена, славе се победе, а ми добијамо „нове патриоте“ којима је то потребно ради јачања позиције на унутрашњополитичкој сцени. По чаршији се већ неколико месеци спекулише да је млади министар виђен као нови премијер у „реконструисаној“ влади или чак и као будући наследник председника Тадића. Да би био прихватљив за улогу човека коме се могу дати кључне позиције у држави, мора се мало порадити и на његовој промоцији потенцирајући његову одлучну патриотску оријентацију. Кад се ствари тако поставе, следећи је корак „прављење медијског хероја“ са пар ефектних потеза, оштрих изјава и агресивнијих поза, те се онда та прича максимално експлоатише. Таквом медијском стратегијом се у великој мери мења однос јавности према министру спољних послова и он постаје толико популаран да „прети“ да у наредном периоду угрози рејтинг свог бившег наставника, а садашњег председника. То на неки начин и потврђују и новија истраживања јавног мњења која додуше могу бити и у функцији министрове промоције као „новог патриотског политичара“. Како објаснити неподношљиву лакоћу креирања „нових лидера“ или трансформације имиџа постојећих. Пре свега доминацијом демократа у медијској сфери у којој готово и да нема критике на рад врха власти, па тако и на рачун министра. Затим, ту је и вешто коришћење медија од стране провладиних спин доктора, те тима који стоји у логистици министра Јеремића. Затим, оно што омогућује овако лак успех ове „операције“ јесте чињеница да је наш народ уморан од пораза и понижења па је жељан одлучније патриотске политике те да је спреман да „прогута“ и овакве симулације које остају на вербалном нивоу. На крају, имамо и прилично немушту и слабу опозицију (која се више својим јадима бави) и која нема снаге и вештине да угрози ову и овакве медијске симулакруме. На крају, чини се и да су до сада многи из власти и опозиције потцењивали значај и амбицију министра Јеремића, па се нису много бавили њиме и његовим радом. Осим тога, рад министра спољних послова није у жижи политичке дебате, а са друге стране оставља могућност да се ефектнијим изјавама и „конфликтима“ са онима који су код нас неомиљени ојача свој рејтинг у домаћој јавности. Што је како видимо и ефикасно одрађено. Да је реч о једној добро постављеној медијској кампањи потврђује и чињеница да је одмах после првих наговештаја о томе да би министар могао постати и премијер у „реконструисаној влади“ кренула и прича како је министар наводно непопуларан „у делу западних дипломатских кругова“ (каква езотерична формулација) због својих патриотских изјава. Ту је, „као поручен“ дошао и Јелко Кацин који је рекао да га је стид због министрових изјава у којима критикује ЕУ и европске институције. Кад се види шта је министар рекао – да је Србију ЕУ ставила на лед и да нам ништа не помажу – стварно је смешна таква реакција. Кад после Кацина и Пешчаник припомогне јачању патриотског имиџа младог министра спољних послова, својим „и нас је срамота Јеремића“ онда је слика потпуна. Јер кога „не воле“ у западним дипломатским круговима који непрекидно уцењују и притискају Србију (а нарочито Јелко Кацин који већ говори како је федерализација Србије кроз статут Војводине неформални услов евроинтеграција) и кога таргетира Пешчаник – тај мора да је „прави патриота“. Шта ћеш боље препоруке за просечног медијског конзумента у Србији. Осим тога и у медијима који су важили за умерено патриотске попут НИН-а (Горислав Папић, Западњак на мети Запада; 27.11.2008) су се појавили пажљиво срочени текстови који од младог министра праве новог хероја српске политике који „не сагиње главу пред Хрватском“. То нас подсети на оно Милошевићево „Србија се сагињати неће“ као у осталом и већ споменуто представљање историјских пораза у ко-зна-какве победе. Политичке гарнитуре се мењају али континуитет губитничке политике која живи у одбијању реалност о(п)стаје. Поред тога, јавност Страдије се као и онда заводи и обмањује, додуше данас много вештије но у Милошевићево време. Нажалост, чини се да је то готово једини напредак који је наша земља доживела.

Зашто се љути господин Вучић?

Зашто се љути господин Вучић?

Бранко Радун

петак, 05. децембар 2008.

Шта је у мојој изјави Политици од пре неколико дана толико иритирало потпредседника СНС-а Александра Вучића да се, после дужег времена, онако жестоко огласи у Политици? У „инкриминисаном“ тексту више људи који годинама анализирају домаћу политичку сцену дало је своје оцене, које су – за дивно чудо – биле врло блиске. Владимир Гоати је рекао да је „изборни пораз мајка промена у партијама“, те да се један део радикала одлучио „адаптирати новом духу времена“, а томе је био сличан и мој коментар – да је та промена дошла по оној народној „кад не можеш да их победиш, придружи им се“. Интересантно је да господину Вучићу није запала за око изјава господина Гоатија (као, уосталом, и бројне сличне изјаве других аналитичара и коментатора), него баш моја. Из наставка његовог реаговања може се схватити зашто је то било тако. Моју изјаву Вучић је протумачио као део неке „политичке завере“ у којој учествује моја маленкост, читав НСПМ и неки политички центри моћи из власти и опозиције. Заправо, чини ми се да је Нова српска политичка мисао била главна мета напада потпредседника СНС-а, док сам ја ту испао више колатерална штета. НСПМ је, пре свега, један угледан политиколошки часопис који окупља мноштво сарадника најразличитијих политичких и теоријских уверења. Оно што карактерише НСПМ, као уосталом и Политику свих ових година, јесте отвореност за различита мишљења и ставове. Као што би било неозбиљно једног новинара или хонорарног колумнисту Политике или НИН-а поистоветити са тим медијем, тако је неозбиљно став једног од многих сарадника НСПМ-а схватити као део организованог плана да се једна странка представи у неком за њу незгодном светлу. На сајту НСПМ-а налази се мноштво текстова у којима се помињу господа Николић и Вучић, са значајном разликом у перцепцији ове двојице политичара. Исто тако, постоје и текстови у којима се различито третирају и други политички актери, па и од стране господина Вучића прозвани Војислав Коштуница. Када је конкретно реч о мојим текстовима и изјавама у јавности, мислим да би много више разлога за љутњу имали политичари владајуће коалиције, ДСС-а или ЛДП-а, него челници СНС-а. Поред те разноликости, НСПМ је годинама красио објективан и непристрасан однос према политичким актерима. Својеврстан је парадокс да је, рецимо, НСПМ (а и ја као аутор) годинама био прозиван управо због вишегодишњег „толерантног“ односа према господи Николићу и Вучићу. Док су за друге они били „фашисти“, „примитивци“ и „ултранационалисти“, а за неке и „ратни злочинци“, аутори НСПМ-а третирали су их као нормалне политичке актере, који, као и сви други, имају и своје врлине и своје мане. Због тога су аналитичари НСПМ-а били оптуживани да чине малтене злочин „легализације радикала“. Међутим, сада се ситуација променила. Готово преко ноћи они исти медији и аналитичари који су их до јуче демонизовали постали су енормно благонаклони према њима. Да ли се господин Вучић запитао – зашто? Дакле, узрок љутње господина Вучића није то што сам, попут господина Гоатија, рекао да је пораз довео до промене њиховом политичког курса, нити то што је расколом међу радикалима ојачао ДС и председник Тадић, што је ноторна чињеница са којом ће се сложити велика већина аналитичара и политичара. За исхитрену реакцију господина Вучића кључни разлог није ни то што сам рекао да је сада СНС потенцијални партнер Тадићу и његовој странци. Узрок свему је чињеница да и даље постоје они који се не уклапају у акутелни медијски хор безрезервне подршке напредњацима. Ја се не дружим са политичарима и познајем само неколицину из заједничких наступа у телевизијским емисијама. Од политичара који су познатији јавности имао сам прилику да упознам само господина Вучића, а од политичара који су присутни на нашој сцени од почетка деведесетих на почетку „вишестраначја“ упознао сам покојног премијера Ђинђића, са којим сам кратко и сарађивао. Да сам део неке дириговане кампање „скидања рејтинга напредњака“, ваљда бих упознао некога ко припада тим фамозним „центрима моћи“. Веома је неозбиљно некога ко је критички писао о готово свим актерима политичке сцене, па и о „проказаном“ Коштуници, проглашавати за нечијег курира (иако је то вероватно пробитачније него писање коментара, што и Вучић зна). На крају, мислим да сам добро прошао у овом „денунцирању“ јер замислимо да ме је Вучић прогласио за човека који слуша налоге из Схевенингена који долазе од његовог бившег шефа и који иза решетака координира кампању против напредњака. Е тад бих стварно био у проблему, али не толико због тога шта да одговорим, већ на који начин – нушићевски или домановићевски. je odgovor na Vucicev tekst а поводом текста Европски пут Николића Како сада ствари стоје, „напредњаци” ће најмање проблема имати у настојању да своју посвећеност европским идејама доказују најјачој странци у Србији Демократској странци. Пре свега зато јер је „напредњаштво” Томислава Николић, тврде аналитичари, највише унапредило управо демократе. „Борис Тадић добија алтернативу коалиционим партнерима, пре свега Динкићу, као најјачем млађем партнеру и од реформисања Николића највише профитира ДС”, каже за „Политику” Бранко Радун, аналитичар. „ДС и Тадић су расцепом радикала учврстили своју власт, смањили апетите својих коалиционих партнера и тиме су они највећи добитници”, додаје наш саговорник.  „Требало би прво да се дефинише шта је проевропска странка код нас, јер се сви у мањој или вишој мери дефинишу као проевропски. Актуелна подела иде на странке које су безусловно проевропске и странке које постављају неке услове, странке које су за Еулекс и против Еулекса, странке за безрезервну сарадњу са Хагом или за неку условну сарадњу. Та подела на проевропски и патриотски блок је у медијима форсирана од оних политичких странака које желе да арбитрирају, као што је ДС. Кад им је претила опасност на изборима од Николића онда је он био антиевропска снага, а сад, када би могао да им буде партнер, исто као социјалисти, онда су проевропска”, каже он .

Српски обамисти и историјски пораз Србије

Српски обамисти и историјски пораз Србије

Бранко Радун

понедељак, 24. новембар 2008.

Човеку није лако да остане мирних живаца када гледа шта нам се све сервира у медијском менију напаћене транзиционе и „посткосовске" Србије. Једна од трагикомичних медијских појава је и „Обама међу Србима" током месеци америчке предизборне кампање, која је, како то многи примећују, више него и једна пре имала и обележје глобалног политичко-медијског спектакла. Оно што је нама овде интересантно је како је тај и такав Барак Обама постао медијски феномен у Србији око кога се плету често бајковите и бесмислене медијске приче. Толико се говорило о „променама" које ће он донети Америци и свету да је то заиста већ била мучно слушати. Цела његова биографија перспективног „бирасног" политичара, његово високо образовање и као и политичко-хуманитарна активност је тако измонтирана да се чини као да он није могао изгубити, а нарочито ако против себе има и времешног Мекејна чије је здравље проблематично, а снаге на измаку. Оно што је „промакло" медијима је чињеница да он нема упориште и корен у сиромашном и обојеном друштву Америке (његов је отац Африканац) иако се представљао обојеној популацији као „њихов кандидат". Осим тога, користио је младалачку реторику промена да добије подршку младих, образованијих, а социјалном демагогијом и подршку сиромашних као и оних који су најугроженији у тренутној финансијској кризи. Дакле, успео је свима да буде све, не би ли од сваке циљне групе добио што већи проценат подршке и, сходно томе, место у Белој кући. Због чега причамо ове општепознате ствари? Због тога што се тим и таквим «фенси» Обамом овде махало и манипулисало, чини се и више но у самој „демократској" Америци. Ако се може разумети нада сиромашнијих, млађих и „обојенијих" становника Новог Света у Обаму, питање је чему се надају српски обамисти, и одакле такво инфантилно и неутемељено одушевљење новим америчким председником. Први од мотива да се прича о Обами пренадува је жеља оних који овде представљају дежурне адвокате америчке политике и који настоје да домаћој јавности, уморни од вашингтонске политике према нашем народу, обећају неке позитивне промене. Тако је Б92 непрекидно брујао о „променама" које ће донети нови председник, а рецимо министар Јеремић је изразио и наду, готово убеђење да је Обамина победа позитивна по Србију. Мало је фалило, док су славили Баракову победу да кажу како ће сада Србија зауставити процес отцепљивања Косова. Када се то суочи са његовом предизборном изјавом у којој је Србима честитао Видовдан тако што је говорио о потреби нормалних односа са «суседним Косовом» човек се запита ко је овде луд. Нешто реалнија и умеренија била „обамисткиња" Соња Лихт која је признала да се статус Србије у америчкој политици неће битно променити и да се ништа ново неће десити око Косова, али је ипак додала да очекује позитивне промене. Наиме, победом тако жељеног демократског и мултирасног председника ће се, на неки волшебан начин, променити атмосфера у међународним односима, јер ће „унилатерализам бити замењен мултилатерализмом". А тај наводно другачији и очекивано „позитивнији и мекши" однос Америке према Другом донети и нама на ко зна који начин – ко зна какав бољитак. Тако представљена спољна политика је чиста алхемија. Но, кад се зна да су око Обаме стари геополитички вукови попут Бжежинског, који је један од гуруа америчке империјалне стратегије ширења моћи и јачања позиција на просторима Евроазије, онда су такве бајковите приповести о благом мултилатерализму штиво за децу предшколског узраста. Када се томе додају и људи попут Бајдена и Клинтонове, онда представља интелектуални изазов говорити и „великој промени" у Белој кући. У вези са тим је и озбиљно питање колико је могућа „промена" америчке политике у свету и колико се могу разликовати политике демократа и републиканаца. Код нас су честе идејне крајности, те су тако једни склони да верују да нису могуће никакве промене у односу на „оно зацртано", те да две странке у америчкој политици само симулирају разлике. Други, пак, тврде да се политике и на унутрашњем и на спољашњем плану могу суштински мењати и разликовати, те да стога и верују да је Обама кадар променити америчко друштво, ма шта то значило. Те две школе мишљења је тешко помирити, па чак и водити дијалог са њима, иако су обе, по питању реалних односа у одређеним сферама америчког друштва, релативно утемељене. Истина није тек негде између, већ је пре ближа, у стратешким односима, првој тези о „континуитету", док се у оперативној сфери могу очекивати промене и заокрети. То значи да нови председник има трасиране стратешке правце и задатке, а он и његов тим доносе оперативне одлуке и имају релативно широк маневарски простор. ОБАМА – ИЗБОР ЕСТАБЛИШМЕНТА Да бисмо објаснили осцилирање у америчкој политици, послужићемо се нашом омиљеном аналогијом са античким Римом. Као што су у римској историји цареви освајачи смењивали цареве који су се бавили унутрашњим питањима, економијом и консолидацијом освојеног, тако се могу приметити и циклуси америчке спољне политике у којој администрације које троше на ратове и друге „скупе спортове" смењују у Белој кући они који ствари покушавају да стабилизују и да умире људе у земљи и у свету. Тако се, после милитаристичке каубојске Бушове администрације, као потреба самог америчког друштва јавља и настојање да земљу води неко мирољубивији и интелигентнији (или барем да се таквим представи). Но, ипак ће ванредно компликоване околности које се указују на хоризонту блиске будућности и унутрашњи односи међу кључним лобијима у великој мери одредити у ком правцу ће се кретати америчка политика у наредним годинама. Барак Обама такав какав је, или такав какав је „медијски креиран", представља жељени избор америчког естаблишмента. После „тврде десне" Бушове администрације дошло је време за леву и мекшу Обамину. После тексашких белих „патриота" баланс се успоставља маневром преко интелектуалног „бирасног" и урбаног Обаме. На унутрашњем плану један такав „обојени" председник би требао да се лакше носи са очекиваним социјалним ломовима који ће доћи као последица финансијских потреса који се тек очекују почетком следеће године. Рачуна се да би један млад и мултикултурни председник имао више кредита код незадовољних маса у случају финансијско-економског краха, да би барем могло са њим у Белој кући да се добије на времену, док се не преброди дно кризе које је тек пред нама. Исто тако се у спољној политици дошло до одређене тачке у којој Америка има све мање савезника док јој, чини се, остају само клијенти и вазали. Америчка популарност у свету је на најнижим гранама, а познато је да је привлачност „америчког сна" било оружје јако барем колико и флота. Агресивна и амбициозно хегемонистичка спољна политика претходних администрација је довела до све већих отпора у свету и финансијске пренапрегнутости не само буџета већ и социо-економских система. Стога је потребно „спустити лопту", консолидовати достигнуте стратешке позиције док се не дође „до даха". За тај и такав задатак је опет врло погодан Барак Обама који може да покаже млађе, софистицираније и хуманије лице Америке, барем док се не преброди удар финансијске, економске и социјалне кризе која се, како смо рекли, тек очекује у веома блиској будућности. Обама би требао да обнови, колико је то могуће, „меку моћ" Америке преко мултирателарне дипломатије и пацифистичкијег имиџа (дакако, углавном само имиџа). Једном речју, нови председник је својом појавом и политичком биографијом покушај одговора на тешке спољнополитичке изазове, на питања како сачувати оно што се контролише и ако је могуће остварити и који мањи спољнополитички успех у времену које неће бити наклоњено Америци и њеном глобалном „манифесту судбине". ОБАМА МЕЂУ СРБИМА Шта све ово значи за Србију? Па управо то што је речено – Обама је медијски производ креиран за унутрашњу и спољну употребу и он неће довести до значајније спољнополитичке промене. Друго је питање зашто неко овде систематски сеје лажне наде како ће нам Обамин избор за председника помоћи око Косова. Наши медији су полигон најприземнијих и агресивних манипулација, каквих изгледа није било у тој мери ни у време Милошевића. Медији су победу Обаме искористили за да обмањивање ионако слуђеног и апатичног народа. Некако се верује да од тога неће бити неке штете, а могуће је и да се извуче и понеки политички поен. Стога су неки пожурили да искористе глобалну медијску фаму да се прикажу као кандидати за „српског Обаму". Као и увек су председникови маркетиншки људи пожурили да Бориса пореде са Борисом, што неком може, на први поглед, бити и симпатично. Као обојица имају јаку миротворачку реторику и представљају онај „урбани" пол свога друштва. Но, сличности престају када се упореде тимови који су око једног и другог. Док су око „нашег Обаме" људи који се баве маркетингом око „америчког Тадића" креатори и стратези америчке хегемоније, те стога можемо рећи и да су њихове политике различите као небо и земља. А покушај спин доктора ЛДП-а да свог „пацијента" прогласе за потенцијалног српског Обаму не завређују ни озбиљан коментар. Но, да се вратимо на однос медијско-политичког естаблишмента према новом америчком лидеру. Како се и могло очекивати некаква промена политике око Србије и Косова када је и Обама у предизборној кампањи био чврсто на страни албанских захтева да се „легализује" сецесија. Поздравио је проглашење независности Косова и чак критички оценио рад Бушове администрације, јер нису у довољној мери заштитили Албанце од „српске агресије". О изразито антисрпским позицијама важних људи у његовом тиму се може доста тога наћи на Интернету, а о томе прецизно и оштро пише и Срђа Трифковић. Но, и поред свега, домаћи поштоваоци имена и лика господина Обаме су организовали промоцију његове књиге „Смелост наде" на којој су се нашли и бивши и садашњи социјалисти и демократе и остали домаћи обамисти. Тако је ова књига била прво место интелектуалног окупљања новог српског демократско-социјалистичког естаблишмента. Како је то Обама, то јест његова књига, ономад успела да окупи политички и интелектуално различите људе у нашој престоници? На први поглед их осим аморфног левичарења окупља магловита нада да је могуће да Америка покаже и другачије, хуманије лице. У разговорима са домаћим обамистима смо се уверили да постоје и они „искрени верници", као и они који то користе да би остварили неки поен у јавности. Ови искрени обамисти су заиста уверени да ће нови председник Америке донети значајне, а можда и револуционарне промене, пре свега, што се тиче социјалне политике. На аргументе да је он подржан од постојећег естаблишмента и да су око њега људи који су до сада имали важну улогу у империјалних походима САД, они одговарају да је ситуација сада другачија и да је Америка зрела за промене. Очито је да је такав некритички однос према Америци, нека врста идолопоклонства код већег дела лево оријентисане интелигенције дошла са Бушом и његовом агресивном и отворено хегемонистичком политиком у прилично незгодну позицију. Стога је њима, ради њих самих и њихове сопствене „вере у напредак", прилично важно да Америка, барем привидно, буде онај стари „светионик слободе". Но, ипак је цинизам подгревати наде да ће Србији бити боље са Обамом на челу Америке и да ће се наша позиција око Косова поправити. Све то долази у време када се наш естаблишмент спрема да прихвати Еулекс на Косову, који на терену инсталира Ахтисаријев план стварања независног Косова. Као и у причи о нади у Обаму и овде се опасно манипулише јавношћу. Тако се, уместо реалног сагледавања стања које је поразно, све изврће у своју супротност. Највећи пораз Србије у XXI веку јесте размештање Еулекса и довршавање плана о независном Косову овде представља малтене као наша победа. Да би представа, ако је режирана и ако није, била потпуна и Албанци се буне и затежу око услова које је Србија „наметнула". Албански политичари као одбијају да прихвате шест тачака и размештање Еулекса „под српским условима" (како то лепо звучи), јер страхују од легализације поделе Косова. Mогуће je да то, осим међустраначког позиционирања између Тачија и Харадинаја служи и да „се Срби не досете" те да се то представи као компромис, иако услови Србије не мењају функцију мисије и неће спречити спровођење Ахтисаријевог плана. Све је то, као и код Обаме, ствар успешног маркетинга, јер понуда није промењена, већ мало испеглана тако да се стиче утисак да и Србија нешто добија. Но, да се не лажемо, коначни резултат је стварање независног Косова, а извођач радова је Еулекс. Када се све то зна, стварно је дрскост такав историјски пораз представити као српски успех и како ће нам око тога помоћи Бараков избор за председника. Прича о Обами у нашим медијима је још једна епизода у серијалу наших (само)обмана и већ пословичног мазохизма.

Европска Војводина у еуропском јарку 2020

Европска Војводина у еуропском јарку 2020

Бранко Радун

понедељак, 17. новембар 2008.

Војводина је самостална европска регија, која још није ушла у Европску Унију, јер је изненада, као кад за сутра планирате сунце, а падне киша, Европска Унија унаточ свим прогнозама обуставила пријем нових чланица иако и даље подржава евроинтеграције. Иако више нема пријема у ЕУ неке државе или регије бивших држава добијају "статус преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова". Овај почасни статус је Војводина заслужила јер је више европски оријентирана од многих држава и регија Европске Уније. За то се морало изборити великим прегнућем целе еврорегије. Томе су нарочито заслужни првоактивни чланови невладине владе еврорегије Војводине на челу са "Хелсиншким Збором" који је заправо једина институција из суседне државе "Круг Двојке" којој се толерише да се меша у унутарње ствари неовисне Војводине. МУЛТИ-КУЛТИ ДЕМОКРАТИЈА Као најнапреднија еврорегија, Војводина има револуционарно нови облик власти, који чини изблансирана комбинација изабраних представника мањина и органа збора НВО, које се смењују по тачно утврђеном етничко-мањинско-етичком кључу, јер добре навике не треба мењати. Пошто је застарели демократски облик власти у коме је један човек вредео један глас укинут, уведен је нови напредни систем Демократија 2.0 који је код нас у бета верзији, при чему смо имали част да се код нас тестира. Прелазни систем у коме су само етничке мањине имале пола посланика у једном дому и у коме су српске странке биле забрањене је превазиђен. Дакле уместо досадног и класичног демократског система уведен је најновији мулти-култи систем у коме друштвом владају мањине како етничке, тако и сексуалне и модне. Наиме, само трећина посланика се бира са листе где свако има право гласа, друга трећина са листе етно-лингвистичких мањина и трећа трећина са листе осталих мањина и мањинских група. ЕвроВојводина је тако и званично постала држава мањина за шта је добила признање Џорџ Сорос. Осим тога законом је регулисано да две трећине министара, заменика, помоћника и директора јавних предузећа мора бити из редова етничких и сексуалних мањина да би се позитивном дискриминацијом потиснули бели мушкарци српске националности и православне вере. На тај начин се стимулише ова хегемонистичка група, које и поред свих мера има више од трећине, да мења пол, боју коже, веру или националност. Осим тога, невладина влада покрива пола трошкова промене пола, боје, вере и нације. Нови војвођански ленгвиџ је нешто налик есперанту јер у себи садржи речи различитих европских регија у комбинацији са локализованом верзијом матерњег језика који неки и даље антиреформски називају српским. На жалост већи део становника користи старију и примитивнију варијанту језика који се и даље штује међу пучанством еврорегије. Тај балкански језик је званично проглашен жаргоном којим се не сме говорити у медијима а не пристоји иоле едуцираним персонама. Пропаганда која долази са србијанског говорног подручја са примитивног балканског простора у којој се понавља како је војвођански језик кроатизиран јесте злонамерна подметачина великоспрских шовиниста који користе јавни сервис Б92 да би кварили добросуседске релације. Но, упркос томе наша два региона сурађују врло успешно у домену господарске размене. ЕвроВојводина је специфична јер су евровојвођани прва мулти-култи нација у Европи у којој је национална идентификација потпуно регионална, плурална и лишена историјске димензије која се увек показује као баласт. Богатство етничких и сексуалних мањина које се непрекидно усељавају у нашу малу и веселу еврорегију због стимулативне пореске политике чини невјеројатни спецификум ове најевропскије од европских регија. Међутим, ова регија жалост још није ушла у ужи избор за кандидата за улазак у процес кандидовања за Званичног Кандидата Прве Класе иако медији брује о Бриселској почасти "статуса преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова". ЕВРОСЕМЕНКЕ ЗА ЕВРОФЈУЧЕР До светлијег фјучера се Војвођанима савјетује из Брисела да још стегну каиш и да грицкају семенке које су, како је научно доказано, врло храњиве и могу помоћи да се преживи тешка економска криза а да се сачувају функције виталних органа. Нарочито стога јер је то последња намирница чији је увоз обустављен у земље ЕУ иако и данас важи једнострана примена ССП-а. На тај начин је Европска Војводина, што је нови службени назив ове еврорегије, постала последње упориште неолибералне политике јер су све друге земље увеле високе царине и протекционистичке мере да би заштитиле своју привреду у време најтеже рецесије у историји. Са друге стране, из Брисела упућују евровојвођане на балканско тржиште, што поносни становници ове еврорегије одбијају јер не желе да извозе производе у земљу која има територијалне претензије на њене јужне границе нарочито у вези са сепаратистичким покретом у Панчеву и југоисточном Срему. Стога је Невладина Влада ЕвроВојводине одлучила да се сви пољопривредни производи поједу на овај или онај начин и да се тако униште производни вишкови. Иако су становници ове регије статистички најгојазнији и најсклонији срчаним и кардиоваскуларним обољењима у Европи они следе савете своје владе и својих независних медија те свакодневно грицкају различите врсте семенки у великом количинама. Стручњаци ММФ-а су указали да је ово оригиналан допринос економској теорији и пракси подстицања тражње и потрошње. Осим тога тај степен гојазности и обичај грицкања семенки постао је везивно ткиво војвођанског идентитета и туристичка атракција. ИСТОРИЈСКО НЕ МОСКВИ ЕВРОРЕГИЈЕ Када је Војводина постала Војводина Република унутар бивше државе, да би постала Независна Војводина и на крају Европска Војводина нико није марио што ова еврорегија која још није члан ЕУ нема своје изворе струје те је мора увозити. Како јој је онемогућено да извози у ЕУ уведене су рестрикције електричне енергије. План Невладине Владе је да се становништво едукује како да функционише са четири сата струје дневно и да се што више користе петролејке. То је уврштено и у туристичку понуду као војвођанска атракција – скраћено Евро Нови Сад под романтичном светлошћу петролејки. Оно мало струје што се добија је резултат успешне економске политике Невладине Владе која савременом трговином – трампом хране за струју, набавља довољно електричне енергије да би институције функционисале. ММФ је и овај пројекат штедње и рестрикције похвалио у свим медијима у Региону и предложио га и другим државама што оне упорно одбијају не схватајући колике су предности и домети овакве енергетске стратегије. Други елемент енергетске стратегије Еврорегије Војводине је то што је одбијен озлоглашени гасовод "Јужни ток" јер њиме недемократска и неевропска Русија жели да оствари мрске профите, а не као хуманитарни Евробрисел који помаже Војводини чак и када му је то штетно. Велико историјско НЕ Русији, које на Западу пореде са оним Титовим Не Стаљину, донело је велике похвале и медијске награде од водећих држава Еврорегије и Нове Американе. Шта више Еврорегија Војводина је вероватно једина регија чији су лидери добили пет Бамбија за допринос демократизацији одбијањем руске привидно великодушне понуде да се грађани еврорегије греју бесплатно наредних десет година, а да после тога плаћају цену гаса по нижој цени од тржишне. Влада Еврорегије је одбила овакву уцењивачку понуду и определила се за своју евробудућност, за Европу и за тржишне цене енергената јер је тржиште врховни регулатор цена. Еврорегија је одбијањем понуде да кроз њу иде "јужни ток" демонстрирала и културну супериорност јер европски оријентисаној регији није потребно ништа јужњачко, ништа са Балкана, ништа из Русије. Иако је "јужни ток" обишао еврорегију и ако земље региона имају велике користи од магистралног гасовода, влада Војводине уверена је да је поступила исправно. Наиме она чека почетак изградње гасовода "Набуко" који се очекује за десет до двадесет година да би на тај начин потврдила своју културолошку и сваку другу проевропску оријентацију. "Набуко" боље звучи средњеевропском уху Војвођана но нешто што у себи има реч "јужно" или "поток". Стога се приступило задужењу код међународних финансијских институција да би се на својој територији изградио део гасовода "Набуко", иако његова изградња још није почела. При томе, једина уредно сервисира дугове да би јој рејтинг био очуван. Никакав пад стандарда нити чињеница да се две трећине грађана еврорегије греје на пољопривредне отпатке а трећина на отпад који нам великодушно поклањају чланице Еврозоне, неће поколебати њену владу на европском путу. Тако се и на овом пољу Војводина показала најевропскијом од свих европских регија. Оно што је специфично за ову еврорегију јесте потпуна урбанизација њене територије. Када је пре деценију село почело одумирати приступило се програму еутаназије села да би се скратио тај процес. Кроз одређене стимулативне мере становници села су се стимулисали да пређу у градове или да се иселе у државе Еурозоне и Американе. На тај начин је еврорегија постала прва у Еуропи без села а пољопривредом се бави пар корпорација на челу са Мишколендом. Тако је дошло до укрупњавања поседа и до веће ефикасности у производњи хране, а село које је традиционално извор конзервативизма и религиозности више не постоји. То је тријумф смишљене и стратешки постављене политике Невладине Владе и великих корпорација да би се дошло до тоталне урбанизације као врхунца модернизације. Бити потпуно урбан и потпуно свој је и идеолошки циљ Невладине Владе који она није ни крила у току последње предизборне кампање пре девет година. Само они који не желе добро еврорегији говоре о завери политичара и тајкуна да се заједнички дочепају најважнијег ресурса – земље и да се она после прода странцима. Наиме, странци су власници само две трећине земљишта што је само мало изнад европског просека. ГАНЏА РЕГИЈА Од културних евента је најпознатији ГУЛАШ ЕГЗИТ на коме долази стотине хиљада страних гостију који и поједу оне пољопривредне вишкове. Храна, како она пуна холестерола која је законски забрањена у ЕУ тако и она макробиотска, главни је магнет за стране туристе којих је данас у свету глобалне кризе све мање и мање. Иако је влада покушала да својом фискалном политиком потисне бурек и гибаницу подршком продаји пица и воћних салата, ови реликти прошлости и даље одолевају. Њихов опстанак су омогућили и странци који их конзумирају у великим количинама, а у замрзнутом стању их носе и преко еврогранице. Са друге стране, оно што је изузетно битно јесте да је гулаш постао војвођански бренд од када је у Мађарској забрањен јер изазива повећање холестерола еврограђана. Еврорегија организује еврождерање – врсту такмичења попут пропале евровизије у којој се натјечу екипе из целе Европе у брзом и количинском једењу производа војвођанске кухиња. Еврорегија има еврокухињу која обухвата како љуте кобасице, тако и средњеевропски гулаш, али и балканске буреке и роштиље. Војвовђанска академија је направила велико истраживање о храни војвођанског човека кроз историју од неолита па наовамо којом се доказује војвођанска гурманска специфичност. Поред овога, еврорегија привлачи људе слободних схватања јер има најлибералније законодавство. Како је прошле године добила награду за регију која прихвата странце и преко одређене квоте она, по Поперовом индексу отворености, спада у најотвореније регије икада. Нарочито су добродошли припадници расних етничких и сексуалних мањина. Како је познато да велики градови који имају мултирасни састав представљају најразвијеније заједнице на планети, влада еврорегије сматра да ће усељавање већег процента евроафриканаца довести и до убрзаног развоја еврорегије. Осим тога, те мере већ сада дају резултате нарочито у сфери услуга. Велики фестивали попут ГУЛАШ ЕГЗИТА (под слоганом "Гулаша уместо Гулага") привлаче много страних туриста. Стога се сваке године у сезони гулаша у индустрији секса запосли десетина хиљада младих и атрактивних војвођанских девојака. Када је због европских ригидних стандарда порноиндустрија у ЕУ доживела велики удар, део ње се преселио из Пеште у Еврорегију што представља један од главних мотора развоја ЕвроВојводине. Легализација лаких и средњих дрога (дефинисање овог другог је допринос војвођанске науке) исто тако је допринела већем броју туриста али и порасту профита од услужне делатности. Домаћи произвођачи лиценциране марихуане претили су рушењем владе јер су политичари корумпирани од балканске мафије која протура јефтинију и мање квалитетну марихуану "албанку". У скупштини је прошао закон о антидампингу у увозу марихуане иако је питање да ли ће домаћи произвођачи успети да се опораве после вишегодишњих губитака. Када је услед тешке економске кризе и распада финансијског сектора Еурозоне и Американе дошло до пропасти банака и валута једине које су задржала евро су Сарајевски диштрикт, ЕвроВојводина, Монтенегро Репаблик и Кроатија Рекорд. У војвођанској скупштини се водила дебата да се уведе Латинични Евродинар али је предлог да Евро буде и даље валута добио четири гласа више. Не само да се говорило о промени имена валуте већ су се мењала имена градова и река и топонима. Тако се градовима додаје званично Европски, па тако Зрењанин постаје ЕвроЗрењанин и Кикинда Еврокики а Бачка Паланка Европска Паланка. Службени назив Војводине је Европска Војводина са међународном скраћеницом ЕВО. Фрушка гора је постала прва Европска Гора и национални парк европског значаја. Дунав је постао ЕвроДунав а Канал ДТД постао Евроканал иако су неки мислили да то није примерено. Било је отпора да се депоније и канализације називају евродепоније и евроканализације, али је и то уз неке модификације усвојено да би се дошло до евроунификације назива. Спор је био и око два насеља у еврорегији која имају у свом називу Јарак па би онда испало да се зову Евројарак што би некога могло да асоцира на нешто негативно. Образовни систем је радикално реформисан. Нагласак је на отвореном мулти-култи образовању у којем две трећине градива мора бити из сфере културе етничких и сексуалних мањина. Историја је редукована на историју Региона и Еврорегије, на историју мањинских права. Нови предмет који мења у великој мери историју је евробудућност и интеграције. И као посебан успех се цени што само шест посто становника еврорегије зна ћирилицу која је једно архаично писмо сасвим непотребно на путу за евроЗоне. Препознатљиви симбол еврорегије и носилац његог имиџа у свету је ГУЛАШ ЕГЗИТ (некада само EXIT) који је премештен у центар Новог Сада после несрећног рушења старе евротврђаве због опасних музичких вибрација. Због тога је измештен и споменик српског националисте Милетића да би се на том месту инсталисао трајни мејн стејџ. На месту споменика српског екстремисте Јаше Томића подигнут је холограмски стуб у дугиним бојама посвећен победи геј права у еврорегији и тријумфу хуманизма у свету. Одатле, преко Дунавског парка до Дунава је у Европи јединствена геј зона са различитим садржајима намењеним овој, до недаћо угроженој, мањинској групи. Војводина је тако постала не само део модерног света већ је у нечему и отишла даље од њега што је признао и BBC. ВОЈВОЂАНСКИ СЕПАРАТИЗМИ И ДЕЛТА ЛАЛЕ Но, војвовђанска влада има више проблема са којима се суочава. На југу тиња сепаратистичка побуна, а градоначелник Панчева на Медијском Јавном Сервису Европске Војводине прети одвајањем ако се не испуне њихови аутономашку услови. Банатски аутономаши себично траже своје новце и оптужује владу за новосадизацију еврорегије. На Европској Гори, некада познатој као Фрушка, створена је својеврсна слободна територија четника-викендаша који желе своју еколошку и српску аутономију у еврорегији, а при томе централна власт нема довољно снага да контролише целу ову територију. Влада  оптужује Земунце да подржавају и финансирају јужносремске сепаратисте, што ови одлучно демантују. Но, најозбиљнија претња долази са севера – из покрајине Мулти-култи коју још зову и Касаленд која прети интернационализацијом ако нови устав ЕвроВојводине не буде био федерални и ако ЕвроСуботка не буде главни град еврорегије и да ће се прикључити најближој еврорегији – Маџарској. Да би одржали контролу над територијом, влада еврорегије се задужује и формира специјалне јединице Делта Лале којима намерава да гуши покушаје сепаратистичке побуне. Но, аналитичари већ спекулишу да је влада у тајним преговорима да у еврорегију уђу НАТО трупе да би сачували њен суверенитет и интегритет. Поред тога промовише се војвођански идентитет на тај начин што се законски обавезује сваки грађанин да испред куће има заставу са три еврозвездице и да се пева еврохимна „Ода Еврорадости“. Грађани јавно певају „Оду Еврорадости“ а како интелиџенс регије сазнаје, приватно шапућу "кукала нам мајка, што нам је све ово требало". Но, кад коначно прескочимо степеницу "статуса преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова" нашој малој еврорегији ће сванути лепши дан и снаге прошлости ће бити демантиране и потиснуте на маргину друштва. До тада и даље важи званични поклич Медијског Јавног Сервиса Европске Војводине – "бој се бије бије за слободу Еврорегије".

Зашто се ћути о могућој сецесији Војводине

Зашто се ћути о могућој сецесији Војводине

Бранко Радун

среда, 12. новембар 2008.

Оно што упада у очи и просечном посматрачу домаћих медија јесте невероватна диспропорција између „важности" онога о чему се данима труби и онога што се из ко зна којих разлога маргинализује. Теме као што су „владина жирафа“, „боја Обамине коже“ или „свечано отварање обилазнице“ добијају велики медијски простор за разлику од тема од круцијалног националног интереса. Теме као што су „толерисање" Еулекса који на мала врата спроводи „ахтисаријевску независност" Косова или пак питање неспремности и неспособности наше земље па и владе да се суочи са финансијским цунамијем који само што није дошао до нас, као да никога превише не брину и очигледно не интересују превише. Једна од тих акутних и свесно гураних под тепих тема је и Војводина или прецизније скупштинског усвајања Статута који земљу у најмању руку федерализује и суштински враћа у мрачне седамдесете - прецизније у уставну 1974. годину. Како је могуће да се око нечега што је толико битно за једну земљу, а то је покушај њене федерализације који може довести и до сецесије њеног „најбогатијег" дела, не води дуга и жустра дебата? Како то да никоме превише не сметају ни државолики чланови статута, а ни симболички елементи државности као што је могућност склапања међународних уговора и стварање представништва у иностранству? Како то да је малом броју сметао назив „влада Војводине" и „министарства" (иако су то у последњем моменту повукли) чиме се (не)посредно сугерише да је реч о држави? Или, на пример, како нема значајнијег отпора стварању Војвођанске академије кад је познато да је и то обележје држава и нација? Исто тако, зашто није било јачих реакција на то што се већински народ маргинализује и политички дискриминише јер му се даје само пола места у једном „дому" покрајинске скупштине? Где су људи од правне струке (част изузетцима) и чланови уставног суда да барем “мало засметају“ неуставности статута покрајине попут онога да ово тело може да изгласава акте са законском тежином или пак да се руши државна субординација формирањем „заједничких тела" две скупштине? Зашто стручна, интелектуална и политичка јавност ћути о овом очито хазардерском и опасном подухвату стварања „државе у држави"? Како нам се могао десити „Статут“ или барем како је овако витално питање могло да прође без широке јавне расправе, већ је очигледно свуда око нас завладало домановићевско „мртво море". ВОЈВОЂАНСКО „ОВО И ОНО" Но, није само проблем само у Статуту, који мирише на устав, већ у читавој кампањи форсирања „суштинске аутономије војводине" и стварања војвођанског „идентитета". Од телевизије Војводине (некада ТВ Нови Сад) па преко „војвођанско ово или оно“ непрекидно и систематски се форсира ово регионално а потискује национално и државно. Застава Војводине са три жуте звездице не може а да не асоцира на заставу квази државе Косова или Босне, који су као што је познато мање више протекторати НАТО структура. Па онда и грб који никакве везе нема са историјским обележјима Војводства Србије из деветнаестог века, као што је и модерни (нео)титоистички пројекат (кон)федерализације Србије заправо пародија и негација оригиналне Војводине која је настала на српској тежњи ка аутономији и присаједињењу Србији. Широко постављена кампања свега што је „војвођанско" у шта спадају и „бест оф Војводина“, наглашена промоција фудбалског клуба „Воше" као и помодно псеудовојвођанско отезање у говору, не наилази на отпор. ИСТОРИЈСКИ ФЛЕШБЕК Оно што нас посебно забрињава јесте то што се све дешава по више пута поновљеном шаблону. Овај историјски deja vu нас води у почетак сецесија бивших југословенских република. Неко ће рећи „па шта што се маше заставама“, али кад се сетимо да је у Словенији, Хрватској, Босни и Црној гори све почињало са заставама и грбовима, онда се морамо, ако смо нормални и савесни, замислити и забринути. Кад се сетимо како се албански сепаратизам годинама задовољавао паролом „Косово република" не може да нас не асоцира на „Војводину републику" (формално или неформално) која се на наше очи ствара. Исто тако пада у очи и паралела са бусањем у „европска прса" свих сецесиониста, од оних словеначких до ових војвођанских, од „Европе здај" од Војводине „европске регије". И словеначка пропаганда сецесија је почињала тиме „ми смо напреднији" и „ми смо бољи" те стога треба да „будемо локомотива" интеграција. Но негде успут се једноставно деси да локомотива откачи остале вагоне и сама настави пут. Све почиње промовисањем ставова како ће федерализовани или отцепљени живети боље, а аргументације сецесије се ојачава покретањем питања „људских и мањинских права". Иако не постоји ни једно релевантно истраживање или анализа која би показала да ниво аутономија има везе са нивоом животног стандарда грађана и степеном развијености, непрекидно се потура теза о томе како ће грађани војводине боље живети ако буду финансирали и војвођанску парадржаву. Иако је и Зоран Ђинђић упозоравао грађане Војводине да ће у том случају „плаћати два пореза уместо једнога“ његови наследници очигледно иду супротним путем. Не верујемо ни да су у врху владе и ДС свесни консеквенци политике у Војводини. Све ово што се сада догађа око Војводине изгледа нам као испробан рецепт који даје одговор на питање како неку земљу поделити а да то њени грађани не примете. А ако се и наљуте да тада буде прекасно. Оно што нас подсећа на повратак у прошлост, у политички мрачне седамдесете када је Србија федерализована оним несрећним уставом, није само то „уставно“ решење Војводине. Реч је заправо о повратку читаве атмосфере титоизма, све са прегломазним институцијама заштите мањина, којима се заправо одржавају и јачају паразитске мањинске олигархије. Онда се све то звало „братство и јединство" а данас мулти-култи идеологија толеранције и мањинских права. Форсирање мањинских идентитета науштрб већинског и регионалног војвођанског насупрот националног је исто тако Титово завештање које се сада спроводи на једва нешто другачији начин. Федерализација Србије преко покрајинских парадржава су нашу земљу и онда и данас чинили нефункционалном. У оба случаја је геополитичка лозинка била – „слаба Србија – стабилан регион". СРПСКА ЋУТОЛОГИЈА Када се све то зна како онда тумачити готово унисоно прећуткивање или пак тек спорадичне реакције неких актера политичке, медијске и интелектуалне сцене. Чини се да свако има своје мотиве због чега ово важно и по државу опасно питање игнорише или држи по страни. Генерално нашим друштвом је завладао дух дефетизма и историјског умора па се сада чини да ми не можемо учинити ни оно што би могли. Многи из глупости, конформизма или личних интереса не желе да ризикују тако што би критиковали оно што слаби ову земљи, попут тог „војвођанског пројекта". Уосталом, ко је онда смео нешто да каже против мантри титоизма: самоуправљања и несврстаних или данас против нових догми: евроинтеграција и неолибералне транзиције. Осим тога, очигледно изумире она интелектуална врста људи који мисле својом главом и који то што смисли смеју и да кажу. Како је прича о „регијама", „аутономијама" „мањинским правима" (па чак и геј правима) данас у паланачкој свести „ин", мало ко се усуђује да иде мимо главне струје. Европејска филозофија паланке се испољава у групном рецитовању политички коректних ставова и у осуду свега што „штрчи“. Као последица тога имамо и „мртво море“ на интелектуалној и медијској сцени. У медијима влада таква унисоност, да не кажемо једноумље, да би и покојни Броз био задовољан учинковитошћу политичке контроле и корупције савести. Када се анализирају реакције политичких актера на све ово, ствари постају још јасније. Владајућа већина је и родила овај и овакав Статут који се очигледно многима и не свиђа, али иду по оној народној „родило се ваља га љуљати". Владајућа олигархија на челу са председником Тадићем као да није одушевљена овим, па се чини да су Статут прихватили у изнудици и да су многи и „са стране" лобирали да се до њега у оваквом облику дође. Не можемо да верујемо да председник Тадић и људи око њега не виде да се овим и оваквим решењем статуса покрајине Србија федерализује, а у перспективи се ствара и реална могућност сецесије. Но, без обзира на то да ли је и колико свестан опасности које вребају Србију ако буде ишла овим путем, и без обзира да ли је радо или нерадо прихватио овакав Статут, он сноси највећу одговорност. Све поделе и проблеми који могу доћи због оваквог накарадног и штетног статута њему ће се стављати на терет. Ту му тешко могу помоћи и вешти мајстори маркетиншких кампања на шта се до сада, на нашу жалост, сводила његова политика. Овим статутом су задовољни они који су заведени медијским спиновањима како ће ово донети бољитак грађанима Војводине. Осим тога припадници владајуће коалиције неће лако изразити своје неслагање, којег очито има, јер је нова влада поделила велики колач а нико не би да остане „гладан". Најзадовољнији су изгледа припадници војвођанског ДС-а и њима блиске политичко-тајкунске структуре јер на лак начин добијају своју «државу у држави». Нису незадовољни ни припадници тврдог аутономашког језгра које чине странке Чеде Јовановића и Ненада Чанка, иако често, ваљда да се „власти не досете", говоре како је овај Статут донео „премало аутономије“ и како су то козметичке промене. У ово ни сами не верују, али им служи да се позиционирају као опозиција и да глуме „други пол" ако уопште буде озбиљне контрареакције на пројекат статута са патриотске стране. На крају имамо и прилично млаку и неубедљиву реакцију странака које често воле да се назову патриотским и националним. Наиме, оне су (а и не баш све) изашле са оштрим саопштењима око Статута и на то се мање више све свело. Мало је ту било озбиљних анализа а много више паушалних (иако не и нетачних оцена) што ставр чини још неозбиљнијом. Осим те прекратке и површне реакције не постоји озбиљнија акција у медијима и у институцијама система са циљем да се озбиљно оспори статут и све оно што он носи. Но, на жалост изостало је иоле озбиљне кампање поводом овог изузетно важног питања који у перспективи може довести до цепања земље. Зашто се то десило? Постоји више фактора који су утицали на поједине актере патриотске политичке сцене. Патриотске снаге су поражене не толико на изборима колико после њих. После тога је дошло и до расцепа у некад најјачој странци што је њеним актерима смањило маневарски простор у политичком деловању. Свако се бави својим проблемима и борбом за „радикалско бирачко наслеђе". Дакле, до бледе и кратке реакције дошло је због малог медијског простора за опозицију, због опозиционог дефетизма после избора, због подела унутар опозиције и неразумавња значаја овог питања. Ово последње је Николићеве Напредњаке довело у позицију да не желе да таласају превише јер настоје да се прикажу као „напредни" док они који су остали верни Шешељу покушавају да одрже странку до повратка лидера из Хага. Но, интересантно је и ћутање „патриота" у Војводини, како оних страначки позиционираних тако и „ванстраначких личности". Тешко је утврдити колико је у питању уверење да се ништа не може постићи а колико настојање да се „приближе“ доминантној владајућој већини и идеолошкој парадигми из сопствених или групних интереса. А владајућа већина предвођена ДС-ом показује завидну способност контроле ресурса и медија, те коришћење истих да дисциплинују и корумпирају свакога ко би им могао сметати на „европском путу“. Но није то спорно, то ради мање-више свака власт, већ што се та моћ користи да се прогура један ризичан и опасан пројекат који ће дестабилозовати нашу државу, а може довести и до њеног распада на средњи рок.

Глобално село гори, а српска влада се чешља

Глобално село гори, а српска влада се чешља

Бранко Радун

четвртак, 23. октобар 2008.

Са свих страна света, не само из „финансијских храмова" запада, долазе туробне, врло лоше финансијске вести и неретко катастрофичне прогнозе о „глобалној 1929. години". Када мејнстрим медији почну да говоре о тешкој кризи, и кад имају суморне прогнозе будућности глобалног финансијског система, онда је сигурно да је враг однео шалу. Пре пет и више година само мали број алтернативаца и антиглобалистички настројених умова говорио је о могућем слому у основи „пирамидалне" (ово има више нивоа значења) финансијске структуре која је већ тада била пренадувана те скоро експоненцијалном емисијом „деривата". Када су ретки појединци говорили о неолибералном систему као вештачком и у основи утопијском пројекту који мора доживети слом, на њих су сви гледали као на вечита зановетала, а можда, ако им се и да на значају, као на „опасне елементе" који политички некоректним причама могу и да сметају функционисању „система". Већина је била на елегантан начин маргинализована, да не би случајно својим дрским питањима или ставовима сократовски „кварили младеж" која треба да одраста у уверењу да је све савршено у реду.   Тако су се и у Србији на прсте једне руке могли избројати они који су реално сагледавали опасности које од овако неприродно постављеног глобалног економско-финансијског система прете и нашем друштву. При томе, до сада глас тих и таквих код нас се није уопште уважавао, једноставно су били третирани као маргиналци који „злурадо“ прижељкују пропаст доминатног система у „најбољем од свих светова". Но, како је време пролазило и како се од краја прошле године већ „голим оком" могла видети надолазећа криза а и врло могућ глобални финансијски крах, однос према алтернативном мишљењу и критици неолибералне парадигме се почео постепено мењати. Како је од краја прошле године једна врста финансијске кризе смењивала другу и како се финансијски систем све више панично хватао „државне видљиве руке" тако су и водећи медији почели, додуше у почетку врло стидљиво, да говоре оно што је свима који желе да виде истину било јасно много раније. Систем је на ивици пропасти и чини се да нема те моћи или знања који би га могли одмакнути са ивице провалије. ГЛОБАЛНА ДАФИНА  Оно што је битно јесте да се нико или готово нико није упитао који су прави узроци, а не симптоми, ове изузетно критичне позиције глобалних финансија а са њима и економије, јер су финансије крвоток привредног живота. Ако не утврдимо узроке немогуће је „ствар“ поправити. Једино је могуће палијативним мерама попут финансијских ињекција влада у банкарски сектор одлагати оно најгоре за неколико месеци (како се и доживљава „спасилачки пакет" од 700 млијарди долара америчке администрације). Површно, иако не и нетачно, моралистичко објашњење је - похлепа банкара. Банкари, али и други играчи на тржишту, увек су тежили максималном профиту па се није долазило до овако опасне ситуације која прети да изазове економски слом несагледивих размера у целом свету. Но, последњих деценија је дошло до либерализације финансијског тржишта што је довело до енормног емитовања различитих „врста новца" са нагласком на дериватима који једним делом залазе у домен финансијске зоне сумрака (у смислу „продаје" позитивних очекивања). Дакле, систем у коме је тријумфовала неолиберална догма о „невидљивој руци" која ће све регулисати, довела је и до бума шпекулантског капитала у протекле две деценије какав је незапамћен у светској историји.  Да би обичном нашем посматрачу ове глобалне финансијске драме, које врло лако и врло брзо може постати и наша, био јаснији тај и такав шпекулантски раст можмо назвати и „глобалном Дафином". Нереални приноси на деривате су усисавале нове реалне ресурсе да би неко време такав, на нереалним темељима заснован, систем опстајао. Но, он једном мора пући, а пуца преко леђа оних најситнијих играча и оних који су се последњи укључили у „пирамиду".  Поред паралеле између глобалне шпекулантске емисије кредита и деривата, са механизмом „Дафимент банке“ постоји и сличност у политичким реакцијама на овакву превару. Као што је код нас Милошевићева влада толерисала такву шпекулантску игру „банкара", тако су и владе моћних западних држава, пре свега САД, гледале благонаклоно на глобални финансијски казино у коме се некима чинило да сви добијају.  Исто тако, када се показало да систем који толико троши и генерише дугове на свим нивоима не може дуго опстати, онда се покушава да се продужи његов век финансијским ињекцијама које воде инфлацији. Стога је узрок кризе не људска похлепа која је увек у историји постојала, већ неолиберални систем заснован на стимулисању структурне похлепе кроз либерализацију финасијског система у коме се емитују деривати који само „надражују похлепу". Створена је једна виртуелна економија да би се вампирски исисали ресурси многих народа. Реч је дакле о јакој интересно-идеолошкој спрези финасијског сектора и влада који су омогућили распомамљено дивљање финансијских магната што ће за последицу највероватније имати опустошење привредно-социјалног хоризонта. Олигархијски врхови финансијског и политичког естаблишмента повезани су токовима новца и идеолошког једноумља, а производ тога је паразитска и коцкарска економија која пљачка реалне ресурсе до мере угрожавања целог система. У том и таквом глобалном финансијском матриксу у коме не важе правила реалне економије све је изузетно умрежено и међузависно тако да поремећај у једном делу света изазива хаос у другом. Исто тако, пропадање једног дела финансијског сектора води разарању већег броја привредних грана. Финансијско-политичке олигархије запада су у своју игру увукле цео свет и сада су и привреде других земаља њихови таоци. Наиме, чак и земље које имају политички и економски капацитет да буду независни играчи на тржишту, не могу да се извуку из овог финансијског врзиног кола, барем тиме што своје девизне резерве држе у западним банкама и у „западним папирима".  Стога би колапс западног финансијског сектора можда имао и теже последице на неке земље које имају висок степен финансијске зависности (институционалне и идеолошке) од западних банкара. Нарочито је та зависност изражена у оним мањим и сиромашнијим земљама попут наше које су у полувазалном положају у односу на западне финансијске структуре и чије су елите корумпиране споља. Стога неубедљиво изгледају оне процене како се врло вероватни финансијски колапс неће прелити ван Запада или пак како се неће поразно одразити на привреду и социјалну сферу. У том погледу су неозбиљна и неодговорна уверавања наших „експерата" које је Александар Бркић назвао „преписивачима" како ће и нас мимоићи главни талас финансијске анихилације који се тек очекује крајем ове или почетком следеће године, пошто се показало да је финансијска црна рупа далеко већа од тричавих 700 млијарди долара које је америчка држава ставила у пакет прве помоћи.  ЖИРАФА У НОЈЕВСКОЈ ВЛАДИ Можемо се питати да ли су више него сумњиво оптимистичне и умирујуће оцене од наших економских комесара плод њиховог искреног уверења да ће нас заиста мимоићи финансијски торнадо или свесно игнорисање реалности јер би се онда поставило и питање њихове одговорности. Не бих да будемо оптужени за ширење финансијске панике, али са таквим привредним перформансама, са платним дефицитом од скоро 10 млијарди долара, таквим пренадуваним буџетом, превеликом јавном потрошњом, те таквим игнорантима на челу економских институција, ми заправо ни немамо разлога за бригу и несигурност. Напротив, можемо бити сигурни да нећемо добро проћи и да ће при том највећи терет економских невоља поднети обичан човек а да ће се „експерти" на време извући из „ризичних послова".  У моменту глобалне финансијске кризе која може свету да донесе катастрофу, наша влада се бави жирафама и некаквим „(анти)фашистичким" перформансима у центру престонице. Још горе од овог нојевског завлачења главе у песак јесте једнострана и ничим изазвана примена ССП у виду скидања заштитних царина на робу из ЕУ у моменту кад све владе гледају да заштите колико је могуће своје финансијске и привредне ресурсе. При томе се објашњава како ће мањи прилив од око 150 милиона евра од царина бити надокнађен већом производњом. Није баш јасно како ћемо са нижим цариснким приходима владе и вишим увозом остварити раст производње. Такви медијски аргументи су увреда за интелигенцију просечног грађанина, али оно што је још горе јесте да једнострана и ничим изазвана либерализација увоза показује или потпуно игнорисање реалности или је пак реч о штетном савезу домаће евробирократије и увозничког лобија.  Серија финансијских криза, од оне са кредитима за некретнине па до новијих ломова банкарских гиганата, најављује сигурни пад инвестиција које долазе и од финансијског и од индустријског капитала. Рецесија је готово неизбежна и стога не можемо рачунати ни приближно на онај степен страних инвестиција, а о јефтиним кредитима и другим „дознакама из иностранства" и да не говоримо. Сви у свету увелико разматрају вероватан (с)лом банкарског система, дубоку привредну кризу по „аргентинском сценарију" осим код нас. Но, све то очигледно није довољно да продрма ову владу којој су и даље главни проблеми потврде идеолошко-емотивних „завета" између ДС и СПС-а. Док сада у свету нико више озбиљно не верује у спасоносност неолибералних догми о слободном тржишту и укидању граница да би завладала „слободна тржишна љубав" само овде то игноришу. Само се у Србији могло у овом моменту десити да се једнострано редукују царине према ЕУ чиме угрожавају ионако слабу приведу која ће сада знатно теже долазити до кредита и инвестиција. Сваком ко иоле зна да рачуна јасно је да се трговниски дефицит „надокнађивао“ у девизном приливу кредита као што се буџет попуњавао и кредитима и распродајом друштвених фирми. Стога би сад кад неће више бити могуће доћи до кредита и до инвестиција требало редуковати увоз како се не би трошиле флуидне девизне резерве. Уместо тога српско тржите се отвара за стране робе ниским царинама, као и то да се динар брани на „првој линији“ која дестимулише производњу и извоз, што је са економског становишта потпуно ирационално. При том се објашњава како је то рушење зида заштитних царина заправо благотоврно за нашу привреду. То нам звучи и као оно „објашњење" да ће раст цена телефонирања донети преко конкуренције у перспективи нижу цену комуникационих услуга. Да ситуација није критична, све ово би било комично. Наши домаћи неолиберали су, чини се, данас тако усамљени у практиковању неолибералне ортодоксије да прети опасност да буду последњи мохиканци већ пропале парадигме. Оно о чему површни монетаристи, којима је главни домет контрола инфлације, не говоре јесте оно што је од суштинског значаја. Оно што примарно у привредном животу нису ни новци и „деривати", ни камате и инфлације, већ само биће привредног живота – а то су људи и „производња живота", тј. реални људи и реалне компаније у привредном животу. Како смо ми последњих година остали не само без солидне војске, већ и без доброг дела привредних ресурса, без сопствене производње и способности да барем делом супституишемо увоз, ми чак иако нас главни финансијски циклон мимоиђе (због неразвијености тржишта шпекулативних „деривата“) немамо чему да се надамо. Без сопствене привреде и сопственог банкарског сектора (барем једне озбиљне националне банке која би могла финансирати опоравак и развој привредног живота) ми не можемо очекивати да у овом глобалном тумбању прођемо добро. Одговорни за деиндустријализацију Србије, за губитак шансе за какав-такав сопствени привредни развој, као и за то што смо остали без сопствених банака су пре свега домаћи „експерти" који и даље желе да контолишу економске токове земље.  Стога, иако по неким формалним мерилима наш финансијски сектор није толико развијен, па стога није ни толико осетљив, не би се сложили са паушалним или маркетиншким оценама како нас та глобална финансијска криза може „само да окрзне". КО ЈЕ КРИВ ЗА ПУЦАЊЕ СИСТЕМА Како у нашем банкарском сектору немамо озбиљне домаће банке које би поднеле удар кризе а и како је доминантан „непоуздан“ транзициони капитал, постоји основана сумња да би он могао да се повуче из нашег финансијског сектора (ако се то већ и не дешава) те да привреду и грађане остави на цедилу. На жалост, ову забринутост појачава и чињеница да су бројне „стране" банке биле само инструменти туђих финансијских политика, средство извлачења капитала из земље или пак пласирања кредита по зеленашким каматама (са ниским ризиком) а неретко и канал за прање прљавог транзиционог новца. Стога, не гајимо илузију о квалитету и озбиљности нашег банкарског сектора, те сходно томе ни око његове способности да опстану у овим изузетно тешким условима. Са таквим банкарима и владом која нема идеју како „преживети финансијску зиму" није ни чудо што се тако брзо прешло из фазе губљења поверења банкара, привреде и становништва у Народну банку и владу у фазу отворене нервозе, нетрпељивости, хистеричних реакција па и паничних потеза.  То наравно никако није добро, јер кад људи немају поверења у систем, а код нас имају и разлога за то, систем није отпоран на изазове. Стога, иако нас по формалним финансијским параметрима сврставају у „шесту групу“, у земље које ће вероватно претрпети мање штете од других, ми због неповерења у институције и лоших перформанси наше владе и привреде нисмо такви оптимисти. Са једне стране, банкарски сектор се понаша неодговорно попут обичних зеленаша, а са друге, ни институције не дају повода да им се укаже поверење. Проблем је што ми и немамо изграђене институције јер је код нас главну реч воде комесари реформи и корумпирани политичари. Они су, ма колико то било невероватно, и сада затечени овом глобалном кризом која лако може да се заврши потпуним светским економским крахом, јер нити су пратили дешавања у свету нити су желели да слушају „лоше вести". Као што је Милошевић игнорисао пад берлинског зида и није био свестан промена у свету, тако и садашњи лидери нису били на време свесни пуцања финансијског зида (Wall Street) који због њихове неспособности и корумпираности може да се сурва и на нашу главу. Ко је онда одоговоран за то што Србија потпуно неспремно дочекује финансијски земљотрес? Пре свега они који су водили нашу економију од петог октобра на овамо – Динкић и остали „чланови бенда" који и сада контролишу домаће токове новца. Они су демонтирали домаће банке да би омогућили улазак страних и тако је Србији трајно угрожена финансијска безбедност (пандан војној или енергетској). Наиме, ни једна држава без свог банкарског сектора, а и без државних и развојних банака не може рачунати не само на развој, већ и на стабилност у кризним временима. Осим тога, радикалном либерализација је довела до поплаве стране робе која је у великој мери потисла тешко ослабљену домаћу производњу. Вештачки одржаван низак курс динара је дестимулисао извоз (па и производњу) а то је било и једино економско достигнуће ове екипе које ће они грчевито бранити и по цену рапидног топљења девизних резерви. Стога, ми улазимо у зону висиког ризика без икакаве заштите. Једнострано скидање заштитних царина у овом моменту глобалног финансијског хаоса изгледа нам као цоуп де граце према сопственој привреди али и државној каси. Свака логика стаје пред вратима идеолошких неолиберала који уз то и имају лични материјални интерес да нас све воде корак ближе економском хаосу, беди и незапослености.