Каква померања је дебакл у вези са КиМ донео на политичкој сцени Србије, и у којој мери ће састанак и договор између ДСС-а и СНС-а ослабити тренутне позиције владајућих странака?
Пораз и понижење који су преживели Тадић и Јеремић, донео је одређена померања на политичкој сцени. Ослабио је „патриотски имиџ“ овог демократског двојца. Они једноставно одустају од Косова и Метохије, и спремају се за разговоре са Приштином о „отвореним питањима“.
АПСУРДИ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ
Но, оно што је генерално парадокс српске политике, јесте то да и поред пораза и понижења која нам власт приређује, партије коју је врше и даље имају солидну подршку јавности. Таква ситуација, међутим, потпуно је у складу са још једним апсурдом, карактеристичним за Србију. Наиме, грађани су већински опредељени за ЕУ, истовремено се крајње негативно односећи према репрезентима политике „Европа нема алтернативу“ (Солана, Ахтисари, Карла дел Понте). Наравно, одржавање високог рејтинга владајућих странака и политичара не значи да је српска јавност задовољна политиком која је Србију осиромашила, ојадила, поделила, ослабила и понизила. Искуство опозиционе борбе из деведесетих година прошлог века, показује да је режим могуће победити само ако се опозиција уједини, ако има јасан циљ, те уколико има има неке заједничке ставове које пласира кроз одређене медијске канале.
европа има алтернативу Све ово схватају у српској опозицији, стога су и кренули путем ближе сарадње и преговора о заједничком притиску на власт. Очигледно је да се већ више месеци осећа нервоза у редовима СНС-а, јер је постало јасно да су они до сада били тек нешто више од монете за поткусуривање унутар владајуће коалиције; прецизније, њих је ДС користио да дисциплинује коалиционе партнере. Осим жеље да се што пре распишу избори, барем док СНС има тако висок рејтинг, мотив за покретање разговора са ДСС-ом крије се и у жељи напредњака да се јавности представе као лидери опозиције који једини могу победити власт. Са друге стране Коштуница није желео да одбије разговоре са Николићем јер је и намера ДСС-а да се ојача опозициони фронт. Но, Коштуница није желео да се договор постигне само око иницијативе за расписивање превремених парламентарних избора, већ и да се унутар патриотске опозиције постигне минимални концензус око става да „ЕУ има алтернативу“.
Николић је са састанка са Коштуницом изашао, за многе, са изненађујућим прихватањем става да „ЕУ има алтернативу“. Рекао је да се „треба борити против политике да Европа нема алтернативу“, нагласио да „није било спорења између две странке” и истакао да „само Србија нема алтернативу“. Лидер напредњака рекао је и то да су црвене линије СНС-а и ДСС-а, које су дефинисане, одбрана територијалног интегритета и суверенитета Србије. Додуше, Николић је још једном поновио да је СНС проевропска странка.
НИКОЛИЋ У КЛОПЦИ
Међутим, после тога уследио је контраудар ДС-а, који је Николићево саопштење назвао антиевропском политиком. Демократе су се осетиле угроженим од могућег окупљања опозиције, и то баш на ставу да „ЕУ има алтернативу“, те да власт води политику напуштања Косова.
Николића доводи у неугодну ситуацију и то што је француски амбасадор у Београду жан Франсоа Терал изјавио како више верује речима којима му се Николић обрати лично, него изјавама које даје српским медијима. А те речи, по Тералу, недвосмислено потврђују европско опредељење СНС-а.
Очигледно је да се Томислав Николић нашао у клопци – хтео би да пошаље поруке јавности како је и даље патриота који критикује капитулантску власт, али и да умири Брисел како он неће скренути са европског пута. Чак је звучао и помало очајно говорећи како се пред такав „избор“ не ставља ни актуелна власт. У том контексту треба посматрати и интервју Александра Вучића, дат „Данасу“ дан после састанка са ДСС-ом, у којем он правда неочекивани став напредњака да „ЕУ има алтернативу“: „То је погрешно схваћено. Рекли смо да је за нас дозвољено да кажемо да само Србија нема алтернативу. То значи да ако нам неко сутра каже нећете бити чланица ЕУ, не морамо због тога да скочимо кроз прозор“.
Сличне конфузне и противречне поруке напредњаци су давали и око предлога резолуције – прво су тражили да власт попусти пред захтевима ЕУ, а касније, када су попустили, нису пропустили да их критикују за неуспех. Ипак, питање је колико ће то утицати на рејтинг Николића и његове странке, јер смо ми познати као народ који брзо заборавља и много негативније појаве. Уосталом, ако се пређе преко срамотног и кукавичког дебакла Тадића и Јеремића, зашто би онда били кажњени Николић и Вучић за неспретно балансирање између домаће јавности и Брисела и Вашингтона? Међутим, треба бити свестан и тога да долази време када се свако мора определити – којем ће се царству приволети.
Печат
23.09.2010.
Пораз и понижење који су преживели Тадић и Јеремић, донео је одређена померања на политичкој сцени. Ослабио је „патриотски имиџ“ овог демократског двојца. Они једноставно одустају од Косова и Метохије, и спремају се за разговоре са Приштином о „отвореним питањима“.
АПСУРДИ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ
Но, оно што је генерално парадокс српске политике, јесте то да и поред пораза и понижења која нам власт приређује, партије коју је врше и даље имају солидну подршку јавности. Таква ситуација, међутим, потпуно је у складу са још једним апсурдом, карактеристичним за Србију. Наиме, грађани су већински опредељени за ЕУ, истовремено се крајње негативно односећи према репрезентима политике „Европа нема алтернативу“ (Солана, Ахтисари, Карла дел Понте). Наравно, одржавање високог рејтинга владајућих странака и политичара не значи да је српска јавност задовољна политиком која је Србију осиромашила, ојадила, поделила, ослабила и понизила. Искуство опозиционе борбе из деведесетих година прошлог века, показује да је режим могуће победити само ако се опозиција уједини, ако има јасан циљ, те уколико има има неке заједничке ставове које пласира кроз одређене медијске канале.
европа има алтернативу Све ово схватају у српској опозицији, стога су и кренули путем ближе сарадње и преговора о заједничком притиску на власт. Очигледно је да се већ више месеци осећа нервоза у редовима СНС-а, јер је постало јасно да су они до сада били тек нешто више од монете за поткусуривање унутар владајуће коалиције; прецизније, њих је ДС користио да дисциплинује коалиционе партнере. Осим жеље да се што пре распишу избори, барем док СНС има тако висок рејтинг, мотив за покретање разговора са ДСС-ом крије се и у жељи напредњака да се јавности представе као лидери опозиције који једини могу победити власт. Са друге стране Коштуница није желео да одбије разговоре са Николићем јер је и намера ДСС-а да се ојача опозициони фронт. Но, Коштуница није желео да се договор постигне само око иницијативе за расписивање превремених парламентарних избора, већ и да се унутар патриотске опозиције постигне минимални концензус око става да „ЕУ има алтернативу“.
Николић је са састанка са Коштуницом изашао, за многе, са изненађујућим прихватањем става да „ЕУ има алтернативу“. Рекао је да се „треба борити против политике да Европа нема алтернативу“, нагласио да „није било спорења између две странке” и истакао да „само Србија нема алтернативу“. Лидер напредњака рекао је и то да су црвене линије СНС-а и ДСС-а, које су дефинисане, одбрана територијалног интегритета и суверенитета Србије. Додуше, Николић је још једном поновио да је СНС проевропска странка.
НИКОЛИЋ У КЛОПЦИ
Међутим, после тога уследио је контраудар ДС-а, који је Николићево саопштење назвао антиевропском политиком. Демократе су се осетиле угроженим од могућег окупљања опозиције, и то баш на ставу да „ЕУ има алтернативу“, те да власт води политику напуштања Косова.
Николића доводи у неугодну ситуацију и то што је француски амбасадор у Београду жан Франсоа Терал изјавио како више верује речима којима му се Николић обрати лично, него изјавама које даје српским медијима. А те речи, по Тералу, недвосмислено потврђују европско опредељење СНС-а.
Очигледно је да се Томислав Николић нашао у клопци – хтео би да пошаље поруке јавности како је и даље патриота који критикује капитулантску власт, али и да умири Брисел како он неће скренути са европског пута. Чак је звучао и помало очајно говорећи како се пред такав „избор“ не ставља ни актуелна власт. У том контексту треба посматрати и интервју Александра Вучића, дат „Данасу“ дан после састанка са ДСС-ом, у којем он правда неочекивани став напредњака да „ЕУ има алтернативу“: „То је погрешно схваћено. Рекли смо да је за нас дозвољено да кажемо да само Србија нема алтернативу. То значи да ако нам неко сутра каже нећете бити чланица ЕУ, не морамо због тога да скочимо кроз прозор“.
Сличне конфузне и противречне поруке напредњаци су давали и око предлога резолуције – прво су тражили да власт попусти пред захтевима ЕУ, а касније, када су попустили, нису пропустили да их критикују за неуспех. Ипак, питање је колико ће то утицати на рејтинг Николића и његове странке, јер смо ми познати као народ који брзо заборавља и много негативније појаве. Уосталом, ако се пређе преко срамотног и кукавичког дебакла Тадића и Јеремића, зашто би онда били кажњени Николић и Вучић за неспретно балансирање између домаће јавности и Брисела и Вашингтона? Међутим, треба бити свестан и тога да долази време када се свако мора определити – којем ће се царству приволети.
Печат
23.09.2010.
Нема коментара:
Постави коментар