Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе.
Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе.
Стога су они социјално одговорни према својим менторима изнели предлог закона о изменама и допуна Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Они су предложили подизање старосне границе за одлазак у пензију за оба пола са 53 на 58 година, подизања стажа осигурања за жене са 35 на 38 година те промене начина усклађивања пензија што ће имати за последицу заостајање просечне пензије за просечном зарадом. Ту су још и неке друге мере које ће погрошати положај пензионера и оних који остварују пензију кроз бенефицирани радни стаж.
Овим и оваквим предлогом закона, и по мишљењу синдиката, је јасно да су губитници пензионери и они који би то требали да постану јер ће до пензије бити теже доћи и јер ће оне бити реално ниже у односу на плату. Осим тога угрожене су и групе особа са инвалидитетом које су у радном односу јер се инвалидитет дефинише као потпуни губитак радне способности, а не признавање смањене радне способности као услова за остваривање инвалидске пензије. Угрожени су и запослени јер се постепено подиже граница одласка у пензију па ће или мање уживати пензију или је неће ни доживети. Исто тако и незапослени јер ће на овај начин ће теже долазити до посла.
Иако је премијер Цветковић обећао да ће просечна пензија бити до и око 70% од просечне плате, а и потпредседник владе Кркобабић да ће се „пензије усклађивати са кретањем зарада“. Но ако се узме шта је све Динкић обећао ова обећања делујуе некако бенигно и невино, па нико озбиљно ни не прозива „потенцијалног кандидата за нобелову награду из економије“.
Као реакција на све ово млако су најављени и протести неких синдиката али то неће имати већег ефекта јер медији и политички естаблишмент игнорише такве захтеве. Осим тога вођства синдиката су изгубила поверење „базе“ јер су се често њихови протести завршавали трулим компромисима. Већина странака не жели да се замера светским и домаћим банкарима па се и од њих ово питање систематски занемарује. Иако би опозиција могла на овом да поентира она је пасивна јер очиглено или не види значај овог питања или јек пак „замољена“ да се не меша.
. Нарочито су угрожени пензионери над којима се врши транзициони „лапот“ и млади незапослени људи којима се шанса нуди само негде „преко гране“. Последица ове политике је да Србија постане земаља без образованих и младих који ће да оду у свет, а у њој ће остати претежно стари и неспособни које ће власт моћи лакше контролисати. Колико је то део планираног социјалног инжењеринга са циљем стварања „европске Србије послушних грађана“а колико је то последица обичне балканске корупције у односу према њиховим западним менторима и финансијским центрима тешко је рећи. Реч је колико видимо о комбинацији оба фактора.
Када се схвати да је социјално одговорна политика владе део глобалне транзиције које преживљавају не само посткомунистичка друштва, и да је таква глобализација и пројекат и процес коме је готово немогуће стати на пут поставља се питање шта је могуће учинити. Нарочито је проблем што већинска Србија, народна, сиротињска и нормална очигедно није успела да артикулише своје ставове и да изнедри своје аутентичне представнике. Данас проевропски естаблишмент или игнорише интересе и традиције свог народа или отворено ради против њих. Степен отуђења од сопственог народа и његове традиције је често пропорционалан количини новца и нивоу образовања.
Шта онда да раде пензионери, социјално угрожени, незапослени и отали према којима се ова држава понаша маћехински. Па шта да онда да ради та ојађена, осиротела и напуштена ћутљива српска већина. Како да се бори за своја права у времену неправде. Како да се обесправљени пензионери, незапослени и сиромашни борити за своја минимална права кад против себе имају цео естаблишмент. Очигледно је да би један народни патриотски покрет који каналише социјално незадовољство био дочекан на нож. Потребно је да сви они који су понижени и угрожени од стране социјалног инжењеринга који се своди на формирање друштва у коме има неколико процената добростојећих а остатак чини обесправљена сиротиња повежу и организују на нов начин. Стога је једини начин је да се иде посредним путевима организовања и отпора владајућој олигархији која је у служби одржавања неправедног система и неоколонијалног статуса Србије.
Чини се да једино шансу за успех протеста сиромашних и обесправљених је да се узме форма нечег политички коректног. Ако пензионери и они који су опљачкани у транзицији не желе потпуну маргинализацију, те да добију подршку медија морају имати протест који је у „тренду“. На жалост сва је прилика да нашим пензионерима и сиромасима једино преостаје да организују пензионерску геј параду против владе која смањује пензије и угрожава опстанак старијих генерација. Пошто се власт не брине за милионску армију пензионера и незапослених већ само за безбедност промоцију у подршку београдском педербалу ово је можда успешан начин изражавања отпора. Замислимо само велику геј параду пензионера и српске сиротиње против које ништа не би могао ни агресивни геј лобиста Марко Караџић, шта више вероватно би јој се предружили и кркобабићи у кожној галантерији, то би заиста могло да угрози опстанак евро геј владе. А све по оној народној – клин се клином избија.
Видовдан
7.10.2010.
Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе.
Стога су они социјално одговорни према својим менторима изнели предлог закона о изменама и допуна Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Они су предложили подизање старосне границе за одлазак у пензију за оба пола са 53 на 58 година, подизања стажа осигурања за жене са 35 на 38 година те промене начина усклађивања пензија што ће имати за последицу заостајање просечне пензије за просечном зарадом. Ту су још и неке друге мере које ће погрошати положај пензионера и оних који остварују пензију кроз бенефицирани радни стаж.
Овим и оваквим предлогом закона, и по мишљењу синдиката, је јасно да су губитници пензионери и они који би то требали да постану јер ће до пензије бити теже доћи и јер ће оне бити реално ниже у односу на плату. Осим тога угрожене су и групе особа са инвалидитетом које су у радном односу јер се инвалидитет дефинише као потпуни губитак радне способности, а не признавање смањене радне способности као услова за остваривање инвалидске пензије. Угрожени су и запослени јер се постепено подиже граница одласка у пензију па ће или мање уживати пензију или је неће ни доживети. Исто тако и незапослени јер ће на овај начин ће теже долазити до посла.
Иако је премијер Цветковић обећао да ће просечна пензија бити до и око 70% од просечне плате, а и потпредседник владе Кркобабић да ће се „пензије усклађивати са кретањем зарада“. Но ако се узме шта је све Динкић обећао ова обећања делујуе некако бенигно и невино, па нико озбиљно ни не прозива „потенцијалног кандидата за нобелову награду из економије“.
Као реакција на све ово млако су најављени и протести неких синдиката али то неће имати већег ефекта јер медији и политички естаблишмент игнорише такве захтеве. Осим тога вођства синдиката су изгубила поверење „базе“ јер су се често њихови протести завршавали трулим компромисима. Већина странака не жели да се замера светским и домаћим банкарима па се и од њих ово питање систематски занемарује. Иако би опозиција могла на овом да поентира она је пасивна јер очиглено или не види значај овог питања или јек пак „замољена“ да се не меша.
. Нарочито су угрожени пензионери над којима се врши транзициони „лапот“ и млади незапослени људи којима се шанса нуди само негде „преко гране“. Последица ове политике је да Србија постане земаља без образованих и младих који ће да оду у свет, а у њој ће остати претежно стари и неспособни које ће власт моћи лакше контролисати. Колико је то део планираног социјалног инжењеринга са циљем стварања „европске Србије послушних грађана“а колико је то последица обичне балканске корупције у односу према њиховим западним менторима и финансијским центрима тешко је рећи. Реч је колико видимо о комбинацији оба фактора.
Када се схвати да је социјално одговорна политика владе део глобалне транзиције које преживљавају не само посткомунистичка друштва, и да је таква глобализација и пројекат и процес коме је готово немогуће стати на пут поставља се питање шта је могуће учинити. Нарочито је проблем што већинска Србија, народна, сиротињска и нормална очигедно није успела да артикулише своје ставове и да изнедри своје аутентичне представнике. Данас проевропски естаблишмент или игнорише интересе и традиције свог народа или отворено ради против њих. Степен отуђења од сопственог народа и његове традиције је често пропорционалан количини новца и нивоу образовања.
Шта онда да раде пензионери, социјално угрожени, незапослени и отали према којима се ова држава понаша маћехински. Па шта да онда да ради та ојађена, осиротела и напуштена ћутљива српска већина. Како да се бори за своја права у времену неправде. Како да се обесправљени пензионери, незапослени и сиромашни борити за своја минимална права кад против себе имају цео естаблишмент. Очигледно је да би један народни патриотски покрет који каналише социјално незадовољство био дочекан на нож. Потребно је да сви они који су понижени и угрожени од стране социјалног инжењеринга који се своди на формирање друштва у коме има неколико процената добростојећих а остатак чини обесправљена сиротиња повежу и организују на нов начин. Стога је једини начин је да се иде посредним путевима организовања и отпора владајућој олигархији која је у служби одржавања неправедног система и неоколонијалног статуса Србије.
Чини се да једино шансу за успех протеста сиромашних и обесправљених је да се узме форма нечег политички коректног. Ако пензионери и они који су опљачкани у транзицији не желе потпуну маргинализацију, те да добију подршку медија морају имати протест који је у „тренду“. На жалост сва је прилика да нашим пензионерима и сиромасима једино преостаје да организују пензионерску геј параду против владе која смањује пензије и угрожава опстанак старијих генерација. Пошто се власт не брине за милионску армију пензионера и незапослених већ само за безбедност промоцију у подршку београдском педербалу ово је можда успешан начин изражавања отпора. Замислимо само велику геј параду пензионера и српске сиротиње против које ништа не би могао ни агресивни геј лобиста Марко Караџић, шта више вероватно би јој се предружили и кркобабићи у кожној галантерији, то би заиста могло да угрози опстанак евро геј владе. А све по оној народној – клин се клином избија.
Видовдан
7.10.2010.
Нема коментара:
Постави коментар