СРАМНЕ ТРГОВИНЕ ОКО СРАМОТНОГ ЗАКОНА

Сад кад је Србија је добила још један закон којег се неки стиде, а други ће тек са "историјске дистанце" кадо оду са власти да кажу како и није било паметно да се такав закон донесе. Србија ионако има мали простор за изражавање слободе речи и мисли, а овај и овакав закон ће и то мало простора слободе додатно умањити. 

Закон о јавном информисању је у недавно усвојен на једвите јаде. Два месеца се власт и опозиција прегањала ко ће и како изгласати овај закон. Овај закон је изазвао напетости које су претили пуцањем јер је Динкић био неумољив. Закон који је изузетно ригидан а по многим мишљењима који долазе из стручних кругова "антиевропски" и "антиуставан" је донет уз помоћ странке која се толико поноси и дичи својим "проевропским" и "модерним" имиџом у јавности.

Но осим што је сам закон по многима срамотан пример неслободе и ригидне репресије према медијима он је донесен и на начин који је срамотан. Месец дана се влада међусобно прегањала, а томе надгорњавању су предњачили Дачић и Динкић, док је Тадићев ДС неспретно покушавао да балансира. Месец дана се трговало гласовима српских посланика горе но на пијаци. До у последњи моменат се није знало ко ће све да попуни потребан број посланика који гласају за закон или не гласају или нису присутни па на тај "начин" подржавају владин предлог. Поред гласова ЛДП су мудро схватили да је закон заправо "проевропски" и чланови пензионерске партије, као и самосталци Батић (за кога је и инсценирано комично свечано потписивање сарадње његове "странке" са ДС-ом) и Дамјановић

Много шта је испливало на површину са овим изгласавањем закона у скупштини. Показало се да ништа није онако као што изгледа, то јест како су нас медији годинама убеђивали. Сад је ваљда јасно колико су вештачке поделе на оне који су "европски" настојени и оне који су против "евроинтеграција". Социјалисти се опиру једном неевропском закону а Чеда га свим срцем подржава свако може са сваким само је битно нагодити се и добро истрговати.

Битно је рећи да је последица овог закона и то што је постало јасно да ЛДП није више опозиција или да то није ни био "сестринској" ДС-у. Овим је Чедина партија направила заокрет од оштрог критичара режима до прагматичне "дворске опозиције" што оном тврђем језгру страначке структуре није мило. Тај заокрет од бескомпромисних јакобинаца дошло се у фазу "од нечега се мора живети". Па и "бунтовници" ЛДП-а који нису гласали за овај закон су вероватно знали да ће и мимо њих бити он изгласан али су ради свог "опозиционог и демократског" имиџа још из времена "Милошевићеве диктатуре" желели да ипак не буду они ти који подржавају један тако ригидан и рестриктиван закон.

Стога верујемо да је за једну велику и богату странку као што је ДС за овакво ширење коалиционог капацитета, како би рекао Сир Оливер, "цијена права ситница". То ће наравно разочарати део идеолошки мотивисаних бираче ЛДП-а а и демотивисати оне партијске кадрове који су поверовали да су у странци која се противи трулом естаблишменту и која би да дође на власт "очистила Србију од корова". Стога се може оправдано претпоставити да ће рејтинг ЛДП у његовом бирачком телу опасти и да ће што је за њих још важније ослабити подршка оне утицајне групе људи из медија и нво сектора који су до сада била за Чеду "свим срцем". Но ако избори не буду тако брзо, те ако се ова операција валоризује у јачој медијској и финансијској позицији "бивших јакобинаца" онда се са правом може рачунати на опрост и заборав бирачког тела. Како ова странка лебди на цензусу не верујемо да ће се њоме бавити јаче политичке странке које једине и поседују медијску инфраструктуру и које би јој могле угрозити рејтинг спочитавањем овог "прелеташтва".

Сад је јасно да у Србији све има своју цену и да се са свиме тргује, готово легално. Оно што се запажа је да политички актери ни не настоје много да прикрију да је реч о обичној пијачној нагодби. Читава јавност је пратила како се ко нуди или како себи диже цену да би се пред само гласање извлачили и последњи адути, као при крају неког прелазног рока за куповину спортиста. Буквално се трговало до последњег минута и за сваки глас. Пензионери су у последњи моменат преломили и гласали за закон "јер је дошло до нових аргумената и договора". При томе су нагласили да то неће покварити коалиционе односе са СПС-ом у шта нисмо ни сумњали. Исто тако иуз неких виших и нама непознатих разлога су мишљење изненада променили самостални Батић и некада "независни радикал" а сада представник ромске партије Дамјановић. Демохришћанин Батић је био најоштрији против закона па да би он своју промену става некако правдао направљен је њему битан двостраначки "споразум за Тадићем". Амандмани који суштински не мењај закон су били алиби за Чеду Јовановића да проевропском реториком брани своје ускакање на место социјалиста у посланичкој већини. При томе је тај алиби – амандман дошао са неочекиване стране – од посланика радикала Марине Томан. Ако је и од Чеде много је. На крају као шлаг на торту су и међусобне прозивке поводом изласка напредњака из скупштине псоле гласања у начелу између Томе Николића и Алигрудића око тога ко кога није испоштовао.

На крају је брзопотезно председник Тадић потписао тај закон, да би ваљда некако запечатио читаво то скупштинско замешетељство. Но чини се да ће утисак остати да је председник тим посредно признао да је он поред тврдоглавог Динкића и најодговорнији како за закон тако и за начин на који је донесен. А да би цео утисак био комплетан имали смо и протест удружења новинара испред скупштине, тако је испало и да се неко бунио – додуше неуспешно – против овог ригидног закона којим се како би то рекли на Б92 "враћамо у деведесете". Но барем је неко и из медијске сфере учествовао у симулацији постојања слободе говора и критичке јавности која уз опозицију, како се учи у школи, представља коректив власти.

Показало се исто тако да Тадић више не може да каже не Динкићу (или је то само поводом овог случаја), те да дотични ипак има већу специфичну политичку тежину од министра полиције. Стога нам се чини да је позиција председника Тадића слабија но што је била у унутарколаиционим одмеравањима, иако је у јавности и даље неприкосновен. Тога је, сва је прилика, и био свестан Динкић када је затегао политички коноп до пуцања у влади. Овај закон јесте важан за слободу говора у Србију али не толико и за политичку елиту. Она преферира учешће у оним пројектима у којим има много више "селамета" или пак у оне у којима се надмећу велике силе у региону ("јужни ток"). Но овај закон је пре свега био и тест за све политичке играче пре почетка јесење сезоне "дуела", нарочито за председника Тадића који на крају крејева да кажемо и наш утисак - делује уморно и не претерано снажно.

www.vidovdan.org

Видовдан