недеља, 27. септембар 2009.

Русија мајка или маћеха?

Једина шанса Србије да оствари неки напредак по питању Косова је да дефинише односе са Русијом, те да на партнерским основама и заједничком платформом наступи на међународном плану. Пре свега би био циљ да се активно оспори Косовска независност и да се у перспективи покуша доћи и до нових преговора о статусу Косова. Но за то је потребно да пре свега Београд, али и Москва отворено разговарају и да постигну договор који би био у интересу обе земље али и очувања готово урушеног међународног поретка. На жалост чини нам се да оваква коалиција која води Србију очигледно да нема ни воље ни способности за тако нешто.


Русија мајка или маћеха?
Бранко Радун

Српско руски односи су током векова, а и последње две деценије пролазили плиме и осеке, што због промењивих међународних односа што због позиција ове две словенске и православне земље у турбулентним догађајима и историјским процесима. Блискост – словенска и православан, те сродно историјско искуство (азијско ропство и ослобађање од њега, процеси модернизације, светски ратови, деценије комунизам и живот у једној наднационалној држави, те на крају и слично посткомунистичко искуство) ова два народа често и без воље њихових управљача гурају у ближе међусобне односе. Но и поред те и такве блискости способности и воља политичких елита да то артикулишу кроз конкретне заједничке интересе је често била неадекватна или је пропуштала историјски тренутак да операционализује те исте интересе.

После бомбардовања 1999. и доласком постмилошевићевских снага на власт Србија се у значајној мери окренула Западу. Додуше ни у време Милошевића спољна политика се није озбиљније ослањала на Русију иако је покушавала да се ишчупа из челичног загрљаја америчке империјалне политике на Балкану. Милошевић је у својој спољној политици покушавао да балансира, али углавном није успевао па је нестабилно осцилирао у односима према САД и другим моћнијим државама. Такву нестабилну спољну политику је наставила и нова власт. Кад је покојни премијер Ђинђић увидео да се Србија нема чему пизитивном надати од Запада предвођеног САД не само по питању окупираног Косова он је почео да мења своју политику. Но због атентата на њега никада нећемо сазнати како би се профилисала његова нова спољнополитичка оријентација, и у којој је мери тај заокрет био озбиљан.

Војислав Коштуница постаје премијер после распада и пада прозападног ДОС-овог режима 2003. године чији је и он до тада био део. Његова спољна политика је настојала временом да дође до баланса а то је значило постепени прелазак од једностране прозападне и промеричке политике ка избалансираним односима и према Вашингтону и Бриселу и Москви. Период његове две владе је прошао у значајном приближавању Србије и Русије. Иако је његова влада, нарочито коалицони партнери, била и даље везана за западне структуре моћи ово је био значајан помак у процесу уравнотежавања спољнополитичке оријентације. Као круна тог приближавања Русији је била сарадња по питању Косова и енергетски споразум. Чини се да је некима то приближавање боло очи и да је неспремност да се прихвати "Еулакс" којим се посредно прихвата стварање државних институција на Косову изазвало реакције како на Западу тако и на земљи. То је на крају довело и до нових избора и "склањања Коштунице" са позиције премијера.

Нова Тадићева влада (иако је и у претходној била доминантна његова ДС) је влада компромиса који је био по вољи како Америци тако и домаћим моћницима, на челу са најјачим тајкунима. Дакле то је најпрозападнија влада која се у том моменту под притиском Запада могла формирати. Последица тога је попуштање по питању Еулекса чиме се значајно ослабила позиција Србије у напору да се очува барем форма суверенитета у овој окупираној јужној покрајини. Но и таква влада није хтела а можда ни могла да радикалније мења већ постигнуте добре односе са Русијом. Неки чланови нове владајуће коалиције су и гарант таквих односа и конкретно постигнутог енергетског споразума.

Дакле прихватањем Еулекса на Косову којим се инсталира Ахтисаријев план о "независном Косову" Србија је ослабила своју позицију у међународним односима. Исто тако у односу према Русији ово је значило да се на неки начин редефинише постојећа преговарачка позиција око које је до тада постојао концензус Београда и Москве. То наравно не значи да нова позиција Београда у старту не одговара Москви, али то ипак значи да је сигурно потребно изнова дефинисати позиције обе стране по овом питању.

Неко време се могло чути да је Србија најближи савезник Русије у Европи. То је било позитивно за обе државе а нарочито значајно за Србију јер нам тиме рејтинг-вредност у међународној заједници расте. Ево примера за ту тврдњу. Због тог значајног линка према Русији добили смо повлашћени положај за извоз, па су и многи са запада само због тога заинтересовани да улажу у Србију како би могле да извозе у Русију. Исто тако је енергетски споразум са Русијом Србији ојачао међународну позицију, па тако и у односима према ЕУ (иако се то због непостојања профилисане спољне политике не искоришћава) јер једноставно речено земља кроз коју пролази "јужни ток" је значајнија него земља кроз коју не пролази. У последња два века се показало да када је Србија успела да баласнира између великих сила и када је имала добре односе са Русијом могла је да оствари своје националне интересе док онда када се окретала само једној страни по правилу је лоше пролазила јер је то онда злоупотребљавано од те силе.

Најава доласка председника Русије Димитри Медведева у октобру у Србију и изјава премијера Путина којом се пореде случајеви Осетије и Косова су део спољне политике Русије који има и шири међународни оквир, али су значајни у новој етапи српско-руских односа. Премијер Путин је рекао да је са „Са морално-етичке тачке гледишта потпуно је основано поређење Косова, преседана Косова, са Абхазијом и Јужном Осетијом. Никакве разлике у суштини нема, па кад је Запад мога да призна Косов нема разлога да се противи независности Абхазије и Осетије. томе је додао и позив медјународној заједници да се договори "по каквим правилима треба живети”. Према његовим речима „не користе многи свој суверенитет у пуном смислу те речи и, налазећи се под притиском једне супердржаве, САД, испуњавају њихову политичку вољу”. Путин је изразио уверење да ће се таква ситуација мењати, „јер нико неће да буде вазал”, а „ускоро ће нестати блоковско мишљење”.

Да би се поређење ових случајева разумело било је потребно и навести контекст у којем је изјава дата. Наиме овде је очито да је у току редефинисање односа између САД и Русије и да у контексту умереног отопљавања Владимир Путин настоји да укаже Америци на чињеницу да су они свесни да се са Косовом урушава међународни поредак који је деценијама био мање више прихваћен, те да Русија жели да се карте ставе на сто. Или ће се поштовати међународно право, па би то имало последице и по статус Косова и Абхазије и Осетије или ће сви одустати од принципа међународног права јер га најјача сила не поштује. Дакле Русији жели да Америка изађе са својом позицијом у вези поштовања и непоштовања а тиме и посредно да редефинише свој однос према Москви. Исто тако ово је и позив државама које имају капацитет реалног суверенитета да не следе вазалски америчку спољну политику.

Какве то последице има на српско-руске односе у овом моменту? Српски политичари и аналитичари се слажу у оцени да је Русија имала принципијелну позицију око Косова која се ни сада није променила. Исто тако се оцењује да су односи москве врло добри и да овакве изјаве не утичу на те и такве односе. Подршка Русије Србији не само пред Међународним судом је и даље непромењена а најава посете председника Русије Србији то и потврђује. Изјава председника владе Путина је виђена само у контексту претходних изјава и ставова у којима се говорило о Косову као преседану којим се отвара пут и за друге сличне случајеве. Једноставно речено Москва поручује Америци: "морате бити свесни шта сте направили, јер ако може Косово да буде преседан може и Осетија или неки други случај. Путин овим каже Американцима: ви сте дали Косову независност мимо међународног права, сад немојте да се буните због Осетије и Абхазије. Ви сте урушили међународни правни поредак а Русија га је до сада бранила. Но ми смо реалисти и ми желимо да се договоримо каквим ћемо се принципима убудуће руководити.
Мислимо да је свако помињање Косова у контексту кршења међународног права за Србију потенцијално позитивно јер се онда оно враћа као нерешено питање. Западне дипломатије, а пре свега Америчка желе да наметну слику да је питање Косова заувек затворено и да ће и без признања Србије оно у некој политичкој реалности бити независно. На жалост многи у владајућем естаблишменту су прихватили ту наметнуту слику као реалност те прихватајући Еулекс и неотплаћивањем косовских дугова заправо дигли руке од Косова и прихватили независност као непромењиву чињеницу. У том смислу је и председник Српског националног већа северног Косова Милан Ивановић оценио да се Србија престанком сервисирања косовског дуга одрекла Косова и признала противправно проглашену независност
Уместо да се стајало на позицији неприхватања Еулекса одступило се од тога а тиме и од заједнички усаглашене позиције Београда и Москве. Прихватањем Еулекса а и одлукама попут престанка севисирања дуга је Србија већим делом напустила преговарачку платформу иза које су до сада стајале две државе. Неодговорна и стратешки нејасна политика Београда не мотивише ни Москву на активнију политику, иако има и оних који тврде да би и Москва требала да дефинише своју "балканску политику" и тиме да оквир у коме би се формулисала сарадња.
Стога би се и Путинова изјава могла поред већ анализораног контекста односа према САД (пребацивања Вашингтону за рушење међународног поретка и за двоструке стандарде) могла тумачити и као први симптом да и Русија као реалност прихвата значајну промену позиције Београда у вези Косова. Јер је тешко очекивати од Москве да и убудуће инсистира на позицијама са којих се званични Београд повлачи пред притисцима из Вашингтона. Русија дакако има и даље принципијелну позицију око Косова али од става Београда зависи и колико ће се на томе ангажовати у непосредној и даљој будућности.
Једина шанса Србије да оствари неки напредак по питању Косова је да дефинише односе са Русијом, те да на партнерским основама и заједничком платформом наступи на међународном плану. Пре свега би био циљ да се активно оспори Косовска независност и да се у перспективи покуша доћи и до нових преговора о статусу Косова. Но за то је потребно да пре свега Београд, али и Москва отворено разговарају и да постигну договор који би био у интересу обе земље али и очувања готово урушеног међународног поретка. На жалост чини нам се да оваква коалиција која води Србију очигледно да нема ни воље ни способности за тако нешто.
Печат
пренето са
www,vidovdan.org

1 коментар:

Анониман је рекао...

Evo dolazi i Medvedev u Srbiju al ovi nasi politicari od Rusa hoce samo pare a da odu u EU i u NATO. PA nece to moci tako jer nas i Rusa ima 200 miliona