КУЛТУРНИ РАТ ПРОТИВ СРПСКЕ TРАДИЦИЈЕ

Постоји континуитет културног рата против српске културе у нашој новијој историји. Није реч само о оним који су отворено нападали на српску традицију са позиција титоизма већ и о онима који су и пре и после тога водили своје „мале културне ратове" против српске културе.




НАПАДИ С ЛЕВА И ДЕСНА



Културни рат против националне културе је водила секуларна и анационална интелектуална елита, како са „левице" тако и са „деснице". Неки су наступали агресивно и нетрпељиво против своје сопствене културе јер су убеђени да је она сама по себи назадна и примитивна. За многе данашње борце за европску „чистоту" у Србији све што има предзнак српско је инфериорно, назадно и представља баласт на путу ка срећнијој будућности. Они настоје да се постојећи национални културни код пребрише, и да се уместо старог и превазиђеног „инсталира" нови европски „софтвер".



Други фронт борбе против националне традиције и културе долази од стране оних који се негде и позивају на национално или традиционално. Ако је напад првих спољни и директни овај више долази изнутра и посредан је. Често није реч о борби против националне културе у целини, већ против неких њених „политички некоректних елемената".



Приметан је напор да се српска традиција и историја уподоби евроатлантским интеграцијама у тој мери да се по промотерима исте чини да би данас да су на сцени Свети Сава или Кнез Лазар или Карађорђе понављали да Европа нема алтернативу, те да је једини пут пут у НАТО. Ови НАТО-националисти и НАТО-православци заправо манипулишу српском традицијом и културом у јефтине политичке сврхе додворавања моћницима овог света. Некад то чине свесно а некад су и уверени да су аутентични тумачи векова националне историје. Онда је природно што им рецимо смета Видовдан, који је дубоко субверзиван према глобалистиччкој парадигми.



Такво перфидно фалсификовање српске традиције која се представља као искључиво проевропска и глобалистичка је опаснија од негације и потцењивачког става оних који је нападају са позиција секуларног хуманизма и глобализма. Једни желе директно уништење српске традиције а други њену трансформацију у политички коректну и подобну за њихове глобалистичке циљеве. Тако се са две стране она напада и деструира, а са истим циљем - победе глобалистичке парадигме и сламања воље за отпором код нашег народа. Мора се или избрисати „српски вирус" или се модификовати тако да не представља опасност по систем лажи и неправде који влада у Србији.



Заправо реч је о једној јединственој елити која има две фракције које симулирају суштински сукоб, јер су и једни и други дао истог глобалистичке парадигме. И једна и друга фракције је исто отуђена од своје националне културе и живота обичног човека, јер они једноставно не осећају себе као део народа.



ПРИЧА О ТУРБОСРБИЈИ



Како се онда национални дух нападнут и истиснут довија и како преживљава ову културну агресију и блокаду. Он је на маргини културног живота и представља често један алтернативни „субкултурни" модел јер јој владајућа културна није склона. Но како доминантна кутлурна парадигма нема аутентичност и снагу она „краде" идеје и форме из токова унижене и птиснуте националне матрице.



Често се дешава да неке манифестације те српске културе буду преузете и да логиком бизниса и глобалне политичке коректности буду очишћени од аутентичног и субверзивног те буду понуђени као туристичка атракција којом се Србија поноси. То је рецимо случај са Гучом која је од народне манифестације на којој се уживало у звуцима народне музике претоврила у туристичку атракцију која губи преостале елементе оригиналног и наионалног.



Слична прича је и о фолк музици која је деценијама настојала да се пробије до мејнстрима и направи компромис са поп културом. Тако се „народна музика" довијала и борила за своје место и при томе се трансформисала у носиоца популарне музике у Србији. Она је у тој мери усвојила матрице модерне англосаксонске музике, како музички тако и стилски, да се поставља питање коликоје још српска а у којој мери светска. Но без обзира на све је ипак показала значајну виталност у односу на поп-рок музику која је била миљеник и титоистичког режима и урбане елите која креира укус и данас.



Тако сада на просторима бивше југославије егзистира српски утицај највише преко турбо-фолк музике, како ју је крстио РамбоАмадеус. Овај музички микс западних поп стилова и остатака српске и балканске музичке традиције је преживео ратове и победио наводно културно супериорнији и од елите натурани поп-рок звук. Наравно то није ишло лако јер је турбо фолк био под формалном или неформалном забраном више режима у протеклих деценија на просторима екс-југославије. Нарочито се у томе истицао туђмановски режим чија је идеолошка полиција забрањивала српску музику у својим медијима. Она је ту забрану образлагала страхом од културне агресије Србије на „еуропски културни простор" нове Хрватске. Звук српске хармонике ни данас се не чује у хрватским медијима[1], док је српски медијски простор нападно отворен за музичаре из Хрватске. Занимљиво је да је са сличном аргументацијом против турбофолка наступио и „дургосрбијански" део нове ДОС-ове власти који је ову музику повезивао са српски национализмом и бившим режимом. Чак се и кроз западне медије и интелектуалне радове провлачила „завереничка" веза фолка и српског национализма.



Да се на западу озбиљније анализирао феномен српског турбо фолка и његове мистериозне везе са национализмо сведочи и студија Ерика Гордија, директора Центра за Југоисточно-европске студије: „Култура моћи у Србији". Фолк музика је препозната као опасан елемент који смета господарима јер у себи носи „српски вирус" побуне. Верујемо да је такво тумачење претерано али да је народна музика у себи носила субверизвни потенцијал са позиција глобалистичке „евроатлантске" идеологије која настоји да пацификује Србе.



Занимљиво је да таква мешавина модерене поп музике са националним звуцима али и оријенталном традицијом и циганским музичким утицајем се нагло развила током деведесетих не само међу Србима, већ и међу Грцима („лаика") и међу Бугарима („чалга"). Они су врло слични, али ни „лаика" ни „чалга" нису никад оспораване као што је оспораван „турбо фолк". Опште узев, мајком турбо фолка сматра се Фахрета Јахић, звана Лепа Брена. Она је у муслиманском Сарајеву била годинама предмет нетрпељивости као и Емир Кустурица јер су се у актуелном сукобу определили за нас. Што је бизарно та чињеница је болна и за београдски нво сектор другосрбијанских „хејтера". Њима је то, не знам како, још један доказ да је српски национализам жив и да има хегемонистичке претензије.



После трагичних деведесетих дошле су тужне транзиционе године. Дошла је нова власт која није знала другачије да води политику осим да распродаје привреду и узима нове кредите. Нова власт је у себи носила и идеолошку струју која је желела да се обрачуна са српским национализмом, а како се то везивало са турбофолком, требало га је избацити из транзиционог воза, ван медија на саму маргину живота. Но неки други који су имали и комерцијалне интересе око овог већ развојеног шоу бизниса су се одупрли „освети рокера". Сукоб је ескалирао када је Цеца дрзнула да у новом миленијуму у сред најжешће транзиције „кад јој време није" 2002. напуни Маракану. Иако је била хапшена у Сабљи као некакав непрјатељ режима она је „преживела" и вратила се као победник окупљајући на концертима, рецимо на Ушћу 2006. 150.000 људи, масу какву никада не би окупили ти који су је хапсили и држали четри месеца у тамници.



Својевремено је Неша Чанак своје политичке саборце из Београда оптужвао како су издали рокенрол, а потом је „државу излаза" Егзит оптужио да је напустила идеолошке вредности за које се борила. Он је у еуфорији победе над Милошевићем одмах отишао у студио РТВ „Пинк" и окружен хостесама отпевао за клавиром Синатрин „Мај веј" да би ваљда демонстрирао шта ће Србија од тада да слуша. Но турбофолк је индустрија и ту никакви комесари и Синатре нису могли много променити. Одавно пре тога су београдски рокери изабрали бизнис па „баталили" рокенрол.



Како је пропао рокенрол - тугује и размишља урбана Србија годинама не схватајући да је највећи „пребег" из рок матрице у турбофолк Жељко Митровић заправо створио нову поп матрицу Србије и „региона". Он је направио микс који на први поглед делује српски и балкански али у коме су доминатни модерне западне музичке матрице а и систем вредности није много различит. Са једне стране он је пустио у медије турбофолк а са друге стране је учествовао у његовој трансформацији у тој мери да представља политички коректну локализацију модерне глобалне масовне културе. На себе господин Митровић због тога примио неоправдани гнев културних комесара октобарске револуције. Како то бива у култури, преломне ситуације су једва видљиве и изгледају као сасвим споредна дешавања Он је постепено пацификовао субверзивни потенцијал у народној музици и култури и претворио га у политички коркетни шоу бизнис.



Но морамо рећи да је одговорност рокера попут Динкића и његовог „монетарног удара" те његових музичких истомишљеника у свим странкама много већа за друштвено и економско пропадање Србије од кича коме неретко тежи турбофолк. Ништа није уништило турбо фолк, он је постао забава и утеха за напаћени народ или како би то луцидно рекао Миша Ђурковић „побуна социјале". Турбофолк је постао издувни вентил социјалног незадовољства транзицијом опустошене Србије, што идеолошки чистунци неће или не желе да виде.



Но иако су изгубили фронтални рат са фолком урбани комесари поп-рока су посредном стратегијом поразили „нове звезде". Успели су немалом броју да набију комплекс „кафанских певачица" па се оне јадне много труде да буду модерне, урбане и фенси. Стратегија вређања, исмејавања (дакако неретко и оправданог) је дала резултате - добили смо „урбане фолкере". Тако смо од времена Лепе Лукић, Цунета и Тозовца преко Брене и Весне Змијанац дошли до Карлеуше, до потпуне декаденције у виду агресивне „геј иконе" транзиционе турбосрбије.



Тако се води културни рат у коме се мењају стране и у коме често није јасно ко је ко, јер имамо и националне рокере као што је Бора Чорба или момци из 357, а са друге стране фенси фолкере. Директну кампању да се забрани политички некоректна народна музика (фолк са националним предзнаком, гуслари који гуслају о „српским херојима") уступа место софистицираним стратегијама „посредног прилажења". Тако је један новинар дежурног комесарског медија глобалиста јавно предложио, пратећи политички некоректан народни сабор „Радовање" да се уместо забране „антихашког гуслања" финансијски подрже гуслари који би по Б92 матрици „опевали" српске „злочине и злочинце". Перфидно нема шта.



Културни рат се води и даље без јасних фронтова, а у њему са једне стране имамо „денацификаторе" Срба и затирање националних традиција, док са друге стране постоји још неартукулисана али витална воља за отпором и слободом. Иако се чини да су после деценија прогона и омаловажавања националне културе они победили можемо им одговорити као што би песник рекао - ћераћемо се још.



Печат



--------------------------------------------------------------------------------



[1] Но и поред тога срски турбо фолк је био изузетно популаран у Хрватској сво време, наравно на приватним журкама и на илегалном тржишту пиратских цд-ова. Како се Хрватска репресијом није могла успешно одупрети „српској музичкој агресији" она је одлучила да одговори лансирањем нечег што ће бити „хрватски турбо-фолк" - а најзначајнији представник тога је Северина. Исто тако у хрватској и даље постоји и локална верзија српског турбо-фолка која нема рпаво грађанства у медијима. Учешће у формирању постмодерног турбофолк имиџа Северине је имао и Горан Бреговић који је иначе деценијама кокетироа са фолк матрицама