Обећања политичара

Нереалним обећањима верује петина бирача

Политичари би били уздржанији у нуђењу кула и градова када би их медији и независне институције чешће питали зашто не поштују сопствене речи

Млађан Динкић остаје при својим обећањима и за бесплатне акције и да ће у крагујевачкој „Застави” да производе нови модел Фијата.

Та два његова обећања опозиција је прогласила највећим изборним преварама грађана Србије, уз тврдњу коалиције За европску Србију да ће она до краја 2008. године добити статус кандидата за члана ЕУ. Зато је опозиција цинично питала министра економије „којом алхемијом може да обезбеди пет милијарди евра” колико је потребно да би испунио обећање да ће грађани добити око хиљаду евра бесплатних акција.

Динкић је храбро рекао да остаје при обећању из децембра 2007. иако се за акције пријавило чак 800.000 грађана више него што је предвидео, а знатно је смањена вредност предузећа која је влада намеравала да прода.

„Нећу се кандидовати на следећим изборима ако у ’Застави’ не почне производња новог Фијатовог модела аутомобила”, одговор је Динкића на ново питање опозиције којим је потврдио претходно обећање.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да се политичари нису понашали као да је политика вештина могућег, већ као да је то вештина обећавања. „У последњој предизборној кампањи су два блока била близу, а победили су они који су више обећавали. Демократска странка и Г17 плус су доста обећавали и доста су добили. Водили су и негативну кампању плашећи људе доласком радикала на власт.”

Радун објашњава да се у предизборним кампањама обећавају куле и градови, али да се у последњој због изједначене борбе ишло и преко црте. „Обећања су била лепо упакована а јавност још није сазрела да то види. Странке су напредовале у обећањима па делују уверљивије. Политика се персонализује. Лидери нуде лак излази за сиромашне а за богате ниже порезе. Дају се обећања која треба да помогну обичном човеку, а ако не буду испуњена економска криза ће бити алиби. У свету после избора не може да се пређе преко неиспуњених обећања, код нас може.”

Тешко да су иједан наш политичар или странка кажњени због, најблаже речено, нереалних обећања. Радун објашњава да је то због неизграђености и незрелости јавности и институција и контроле медија.

„На Западу би ’заборавне’ политичаре развлачили медији. Али, Срби су забораван народ. Медији нису корективни фактор као ни невладине организације. Зато Млађан Динкић и Божидар Ђелић могу да буду шампиони обећања која су много допринела победи на изборима. Изјаве Ђелића су позитивне и оптимистичке и не тако директне као Динкићеве који није због њих оспораван у медијима. Вероватно и због тога што је народ депресиван и жељан бољег живота, па ако му се то артикулисано каже а друга страна не оспорава – обећање пролази. У кампањи није било сучељавања политичара, а тиме ни њихових обећања. На Западу би вас медији због неиспуњених обећања разапели а економисти оспорили. Код нас нема ни извињења за празна обећања јер стил просечног Србина и политичара није да се правда и да признаје грешке, нити да подноси оставку. Ако желимо напредак морамо имати критичну јавност и медије. Под тим притиском политичари би опрезније обећавали. И разне групе и лобији би требало да се баве празним обећањима”, каже овај сарадник Института за политичке студије.

Радојевић наглашава да ће политичари сада моћи да се правдају светском економском кризом. „Нереалне понуде ће се смањивати уколико бирачи буду трезвенији, а новинари морају стално да подсећају на неиспуњена обећања. Али, једина права санкција је да бирачи не гласају за оне који су давали празна обећања.”

Ивана Анојчић

Politika

Монетарна Кадињача

Монетарна Кадињача       

Бранко Радун    

 

Влада Србије и они који са њом заједно контролишу финансијски сектор настоје да сакрију чињеницу да немају јасну идеју какве ће бити последице пузајуће глобалне финансијске кризе по Србију и какве би мере морали предузети да се штета минимизира и ствар не отргне контроли. Медијско-политички „ток свести“ односа према кризи је прошао кроз више етапа. Прво је била фаза игнорисања светске економске кризе, како у медијима, тако и у стручној јавности, затим је дошла фаза признавања постојања исте, али се тврдило да она неће донети штету домаћој економији. Ишло се дотле да се чак тврдило да ће та криза заправо бити шанса за Србију. Затим је уследила фаза признања реалности кризе са дозираним вестима о суморним данима који долазе. Тако се негде и нагло истопила процена о великом привредном расту за ову годину на 3.5%, а затим и на прогнозу раста мање од једног процента. Влада је, да би деловала као неко ко држи ствари под контролом и ко има идеју шта да се ради, промовисала неке своје мере помоћи економији. Но, та помоћ се заправо свела на ново комерцијално задуживање и стимулацију потрошње кроз нешто повољније кредите, као и на грчевиту одбрану курса.

 

Но, да би било јасније какви могу бити правци изласка из ове критичне ситуације, морамо бити начисто какви су реални узроци домаће привредне кризе (која још званично није проглашена рецесијом). Наиме, у САД и у већини западних и развијених економија је корен проблема у постмодерној хиперпродукцији производње добара и услуга1, претераној потрошњи (стимулисаној кредитима на свим нивоима) те „инфлацији“ новца и новчаних деривата. Шпекулативни капитал је вештачки стимулисао постојеће економско-финансијске активности и пренадувао ионако велика очекивања зараде тако да је морало кад-тад доћи до пуцања глобалног финансијског балона.

 

Са друге стране, Србија има проблем ниске производње, продуктивности и извоза, превелике јавне и сваке друге потрошње, те сходно томе, велики трговински дефицит и дуг грађана, привреде и државе банкама. Дакле, рецепт стимулисања потрошње да не би пропали производни капацитети или инфузија финансијским гигантима да се не би распао финансијски крвоток, која се спроводи на западу не може бити решење и за једну липсалу привреду каква је наша. Нарочито не вештачко кредитно стимулисање потрошње, без стимулисања домаће производње, јер се тако само повећава наш трговински дефицит и дуг страним банакама. Исто тако, то не може бити ни грчевита одбрана монетарног курса

 

Игре са курсом

 

Нашој јавности је у значајнијој мери скренута пажња на кретање девизног курса летос, када је домаћа валута изненада почела да јача. Тако се, после дужег периода, средњи курс спустио испод 80 динара за 1 евро и наставио да пада. Економисти су нам објашњавали да се то догађа због капиталних прилива из иностранства и велике понуде девиза које „гурају“ курс динара да јача према евру, док су други указивали и на мере НБС и њено опредељење за вођење рестриктивне монетарне политике.2 Са друге стране, гувернер се, уз слична објашњења, тумачења утицаја курса на извоз и слично, загонетно осмехивао и поручивао да будемо стрпљиви, а да разлога за бригу нема. Делом због константно присутног неповерења у владајуће структуре, делом зато што стручна, привредна и најшира јавност ипак реагују на сваку информацију која се тиче финансија, код многих се разлог за бригу јавио управо тада.

 

У октобру „чаролија“ у којој су пре свега уживали презадужени грађани и привреда враћајући мању рату својих кредита него што је била у моменту када су се задужили, напрасно престаје. Вредност евра у односу на динар почиње свакодневно да расте, а наше монетарне власти доста дуго, као примарни циљ одбране од долазеће финансијске кризе, наводе стабилност курса. Пажња јавности се усмерава на кретање курса и то постаје свакодневна тема и оних који с разлогом стрепе од обрачуна нове рате свог дуга, грађана чија реална примања изражена у динарима нагло падају (а реалне рате кредита постају теже оптерећење), а привреде која отплаћује кредите, све теже прави и краткорочне, а камоли дугорочне планове свог пословања итд.

 

Осим свакодневних информација о томе колико милиона евра је НБС продала на девизном тржишту, стиже и вест о повећању референтне каматне стопе ради вођења рестриктивне монетарне политике3, а све у циљу одбране курса и сада већ превазилажења економске кризе, иако то само индиректно сазнајемо, а јавност је, рекли смо, збуњивана спинованим изјавама да је криза за нас шанса, да то неће код нас ни доћи, да су у питању гласине, злонамерни аналитичари и слично. С једне стране, пажња је доминантно усмерена на кретање курса, а са друге стране, процене економиста које могу бити засноване на различитим прогнозама, могу бити и политички обојене, а могу бити и погрешне, јер није у питању нека предвидљива природна појава, тако да је једино предвидиво да ће владајућа елита гушити сваку критичку мисао и процену развоја кризе код нас. Процене су већ тада биле да ће вредност евра премашити „психолошку границу“ од 100 динара, а код неких је то ишло и до 200 динара4. За то време, западни медији већ увелико причају о насталој економској кризи, а и са истока стижу запажања, процене, обавештења институција и припрема становништва за економски (али и социјални) цунами који долази.

 

С обзиром да увек постоје они богати и моћни, а тиме и близу места креирања финансијске политике, који користе економске турбулеције, блиско је разуму да ће неко имати користи од овог „увода у кризу“, док је увреда за интелигенцију да би нека привреда, а нарочито слаба и неактивна као наша могла имати користи од тога. Да бисмо схватили ко је имао користи од неразумног трошења девизних резерви на одбрану „психолошке границе“, морамо дефинисати главне играче на финансијском терену. То су пре свега стране банке, међународне финансијске институције и њихове финансијске комесаре који контролишу „токове новца“, затим, ту су и домаћи тајкуни. Дакле, не верујемо да председник и његов премијер имају превелики утицај на догађаје на финансијском тржишту, јер је заправо Србија на овом пољу одавно изгубила битку за финансијски суверенитет. А експертско-политички клан је заправо на терену спроводио политику финансијске колаборације невешто маскирану у неолибералне фразе.

 

Кад се поброје главни играчи лако је схватити да је конвергента њихових интереса одржавање курса динара по сваку цену. Финансијске власти које од Петог Октобра кроз све владе персонификује Г17 имају, као и остатак владе, политички интерес да бране курс, јер се „стабилан курс“ рачуна у једину позитивну економску тековину њихове „реформске владе“. Страним банкама то одговара, јер желе да се систем још неко време одржава, а упумпавањем девизних резерви се олакшава и одлив капитала из Србије. На крају, група тајкуна која је препознатљива као увозничко-трговински лоби има интерес да због конкурентности увезене робе и ублажавања пада потрошње форсирају одбрану курса по сваку цену, њима је до сада одговарао прецењен домаћи курс, јер је то њихову робу чинило атрактивнијим на тржишту и гушило домаћу производну конкуренцију. Трговинским монополистима одговара слаба привреда, мала конкуренција и ниска стопа инвестиција, али и досадашњи курс динара. Но, њима могу бити корисне и осцилације курса, јер су као врло обавештени или пак као они који креирају поремећаје, заправо у прилици да шпекулативно увећају своје богатство.

 

Са друге стране, реалан курс или чак мало потцењен курс домаће валуте би смањио трговински дефицит, претерану потрошњу страних роба, а посредно подстакао домаћу производњу и извозне аспирације. Уз огромни платнобилансни дефицит због кога би у свакој нормалној земљи била више пута смењена екипа која води економију, нашу земљу карактерише и огромна увозна зависност. Реалан курс и селективни протекционизам су могли да подстакну домаће и стране инвестиције, а при томе мислим на праве гринфилд инвестиције. Наравно, све ово уз остале мере стабилизационе и развојне политике која би била супротна од једностране либерализације тржишта преко примене ССП-а и других мера које су у великој мери девастирале производне капацитете. Чини се да би сада било већ прекасно да се направи преокрет, јер се једноставно, због вишегодишње погрешне економске политике свих претходних влада и нема шта стимулисати од домаће производње.

 

Влада као последња одбрана тајкуна

 

Стране банке које су дошле на српско тржиште да би на спекулативан начин зарадиле, између осталог, и на великој разлици између каматних стопа у Србији и западноевропским земљама су у јесен, због кризе у матичним банкама, интензивно повлачиле новац у своје централе, признање гувернера смо добили нешто касније5 Такође, грађани који се сећају искуства са Дафиментом и Југоскандиком су у том периоду повлачили своје улоге из банака.6 На тај начин је монетарна власт нашим заједничким новцима финансирала безболно повлачење финансијских средстава страних банака и домаћих тајкуна из нашег финансијског сектора. Иако је све деловало као моментално повлачење средстава свих учесника у финансијском животу, не може да се не примети да је у том периоду и даље „цветала“ банкарска „коцка“ са благајничким записима и разликама на девизном курсу, на коме се у Србији већ годинама добро зарађује.

 

Крајем године, велика очекивања за стабилизацију курса била су од дознака из иностранства и доласка наших сународника из иностранства што се није одразило на кретање девизног курса. Показало се да наши људи у „белом свету“ осећају последице кризе и стога мање новца доносе или „прослеђују“ у Србију. Тако је у јануару средњи курс прешао цифру од 90 динара за еуро, уз скоро свакодневну „битку“ за стабилност курса и по цену губитка реалне девизне масе. Више од милијарде евра је директно, а посредно и много више потрошено 2008, али се тако наставило и у текућој години, без одговора на питање шта је циљ и смисао тога да ми потрошимо и преостале девизне ресурсе, а да при томе и не одбранимо ни курс, а још мање домаћу економију.

 

Поставља се питање где се продате девизе одливају, ко је највећи купац девиза и шта са динарима који су добијени продајом девиза... А да не говоримо о питању где се налазе девизне резерве и у облику којих, више него ризичних „деривата“, се налазе и чиме ми у овој одбрани заиста располажемо. Неозбиљни одговори да су наше резерве у ааа банкама (од којих су многе на ивици банкрота) и у папирима „јаких држава“ који све мање и мање вреде, те да је то нека врста државне тајне.

 

Уместо да се привредна структура гради од темеља – развоја производње, продуктивности и технолошког нивоа, код нас се приступило од крова преко грчевите и неуспешне одбране курса као и преко стимулације потрошње која ће се само одразити на пораст профита који имају домаћи тајкуни увозници и страни банкари са зеленашким каматама. Уместо да се стимулише производња и извоз или барем супституција увоза, код нас се приступило подстицању новог задуживања грађана и привреде, те ионако превеликог увоза страних роба. Уместо да се брани домаће тржиште паметном и селективном заштитом, једнострано се приступило отварању домаћег тржишта (ССП) за нелојалну конкуренцију у околностима глобалне финансијске кризе. Чак се игноришу и сугестије економских експерата и финансијских институција да се девалвира динар, да се смањује јавна потрошња, јер је свима јасно да је већ сада педесетак хиљада предузећа на ивици банкрота.

 

Слушајући различите и често супротне ставове припадника владајуће коалиције и провладних аналитичара, стиче се утисак да они или намерно слуђују јавност, или је реч о супротстављеним интересима, или, пак, о непостојању артикулисане политике смањења штете од надолазећег финансијског цунамија. Или је највероватније све помало у питању. Но, оно што је сигурно да је цена антидомаћинске, корумпиране и идеолошки неолибералне политике у условима вишегодишњег таворења и деиндустријализације Србије, а сад и у време глобалне финансијске кризе била велика, а биће и преголема.

 

У току је „битка за курс“ динара која нас подсећа на популарни партизански мит о Кадињачи. Као и у оној Кадињачи 1941, где су партизани непотребно жртвовали један раднички одред од 600 партизана, а са друге стране је, према немачким изворима, настрадао само један Немац, а коме је рецимо један други одред у близини могао притећи у помоћ да је било плана и координације, а све то да би одбранили повлачење „главнине партизанске војске“, која би се извукла и без тога, и тако ми овде данас имамо случај неразумне жртве виталних ресурса. Од читаве те операције се прави херојска одбрана курса од кога нам живот зависи. А заправо, реч је о комбинацији политичке сујете и интереса интересних лобија, пре свега тајкуна, који заправо контролишу финансијску политику. Да све ово нису само нагађања потврђује и тон власника Делте, када је на прослави рођендана компаније, крајње ауторитарно, тражио стабилан курс динара.7 Тако се, због нечије погрешне процене и уско схваћених интереса увозничког лобија, свесно води још једна, унапред изгубљена битка. Но, овај пут се надамо да ће неодговорни експерти сносити одговорност за „монетарну Кадињачу“ и да се неће провући са алибијем „за све је крива светска економска криза“.

 

 

--------------------------------------------------------------------------------

 

 

 

1. Хиперпродукција роба и услуга није толико видљива, јер је измештена из центра глобалног капитала у земље полупериферије и периферије. Осим овога и доминација терцијарног сектора и шпекулативног бума у привредама центра, замагљује проблем претеране „производње“ и вештачки стимулисане потрошње кроз маркетиншко-кредитне линије. Исто тако када се на класични, а у великој мери застарео начин, обрачунава БНП не види се да је „америчка економија“ и пословање њихових компанија и банака у иностранству, те се, опет, лако превиђа проблем превелике производње и пренадуване потрошње. Земље попут наше су виђене као објекти те и такве економско-финансијске експанзије, отворена тржишта која треба запосести. Центар се преко измештања производних капацитета у земље попут „кинеске глобалне фабрике“ решава „прљавије“ производње, добија јефтину радну снагу и нова тржишта. [^]

2. http://www.naslovi.net/2008-07-30/blic/dinar-ojacao-za-27-para-srednji-kurs-77-4967/761769[^]

3. http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=16409 [^]

4. http://www.biznisnovine.com/cms/item/realtime/sr.html?view=story&id=22854§ionId=3&email=yes[^]

5. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-23-02-2009/banke-povukle-600-miliona-evra[^]

6. http://www.vesti.rs/exit/Stedise-povukle-milijardu-evra.html [^]

7. http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?id=57807§ionId=33&view=story [^] 

 nspm

Цар Борис (не)јаки

Цар Борис (не)јаки

Бранко Радун

Већ неко време је главна теза у „политичкој“ Србији да је председник Тадић од средине прошле године најмоћнија политичка фигура у Србији. Да је ДС доминантан у медијима знали смо и раније када је рецимо као опозициона странка имао повлашћену позицију у свим медијима, па и на јавном сервису. Да је ДС предвођен председником Тадићем већ и у претходној влади држао кључне ресоре, било је јасно свима који нису подлегли тадашњем спиновању о некаквој „жртви“ и „попуштању“ коју Борис Тадић чини према Војиславу Коштуници, тадашњем премијеру. Кад се узме у обзир такав „низак старт“, заиста се чини да су ДС и његов председник дошли преко ноћи до „хегемонистичке позиције“ у политичком животу. Када имамо на уму склоност опозиције и неких интелектуалних кругова да председника прозивају за „самовољу и свемоћ“, онда нам изгледа реално да се садашњи председник по моћи може упоредити са Милошевићем. То становиште је сликовито и ефектно изрекао Велимир Илић: „Борис Тадић и председник и премијер, министар и врховни командант и бог и батина“. Као аргумент за то, може се узети и манир председника да се директно укључи у „дешавања“, попут оног око снабдевања гасом. И на крају, кад се на то дода и започета кампања медија и аналитичара блиских ЛДП-у према председнику који „прекорачује овлашћења“ и самовољно „одустаје од проевропске политике“ (јер је потписао гасни споразум са Русима) онда је слика о „цару самодршцу“ комплетна. Но, зашто смо већ раније тврдили да председник Тадић није ни изблиза толико моћан колико га медији промовишу као таквог? Показало се, а нарочито прошле године, да огромна медијска присутност и веште кампање у тој сфери и у комбинацији са слабошћу политичких противника, дају ефектне резултате. Но, кад коначно, преко вештих кампања (у шта спадају и негативне – против радикала и ДСС-а) и преко закулисних игара (у којима као кључни фактор учествују страни амбасадори и тајкуни), добијемо владу у којој доминира председникова странка, остаје питање ко заиста има власт моћ и утицај. Реторичко је питање да ли владу Србије доминантно контролише председник коју је „добио на дар“ или они центри који су пресудно утицали на то ко ће формирати извршну власт. Председник и магнати Но, осим страних амбасадора и домаћих тајкуна који су „кумовали“ формирању „еврорефоормске владе“, поставља се питање са ким све председник Тадић мора да дели преостало парче власти и моћи? Пре свега, са јачим коалиционим партнерима Динкићем и Дачићем, који директно или посредно држе виталне ресоре (паре & пендрек) и који показују прилично висок степен самосталности. Тако се Дачић успео наметнути и медијски као човек који „бди“ над Србијом, а Динкић као онај који и даље, што директно, што посредно контролише главне токове новца (насупрот премијера и већине министара ДС, који су без „персоналитија“). То је отишло дотле да је Динкић претио у име евроатлантске будућности рушењем владе ако прође „гасни споразум“, па је само распад СРС-а довео до тога да му уцењивачки капацитет ослаби, те се он привремено примирио. Председник очигледно има више „разумевања“ у неким опозиционим странкама но у сопственој странци-коалицији, те му стога невоље доносе готово искључиво „мангупи у сопственим редовима“. У економској сфери суверено и даље доминира „експертски клан“ (чији је само један део у Г17) и који и даље Србију води у економско слабљење, јер се једнострано примењује ССП, а то значи скидање царина у моменту кад у свету сви размишљају како да заштите своје привредне капацитете. Осим тога, девизним резервама се по сваку цену брани курс динара, а резултати су више од милијарде евра потрошених, док курс иде према стотки. Очигледно је да увознички лоби, на челу са највећим такунима, жртвује девизне резерве да би одржали курс динара и „макроекономску стабилност“ зарад краткорочног профита својих трговинских послова. Превелика потрошња, превелика задуженост и трговински дефицит са једне и велико сиромаштво и незапосленост са друге стране су производи вишегодишње погрешне политике неолибералних радикала. На све то, мало или нимало не утиче председник, који ће у очима грађана бити најодговорнији кад разорни удар глобалног финансијског урагана удари по нашој земљи. Само процес формирања нове владе и избор мандатара је показао да председник ни својој странци не може да наметне свог кандидата. Прошао је „компромисни“ Цветковић за кога и (ван)страначка олигархија и председников кружок верују да ће га држати под контролом. Од многих уочено директно мешање председника у послове владе се може тумачити превеликим отпорима председниковим идејама и одлукама које долазе из редова сопствене странке и коалиције. Једино решење за ослабљену позицију председника, његов тим види у деловању које личи на „прекорачење овлашћења“, те и у доброј ПР кампањи. Као део стратегије заустављања ерозије председниковог ауторитета и моћи је и „патриотски заокрет“ Вука Јеремића. На тај начин се слабљење реалне моћи (или таква перспектива) настоји компензовати већим присуством у јавности председника и његовог министра спољних дела и то на начин да се придобије умерена патриотски настројена јавност. Како се губе полуге „тврде моћи“ (политичка, безбедносна и економска...) настоји се ојачати „мека моћ“ Тадића и Јеремића кроз вешту патриотску реторику. Није јасно да ли им је то оно једино преостало или су они одлучили да играју на своју ионако најјачу карту. Иако делује претерано, теза о медијски јаком, а политички слабом председнику – за њу има више аргумената. Председник Тадић нема ни приближно тако јаку позицију у својој странци како то широј јавности изгледа, па чак и онима који су на нижим нивоима страначке структуре. Владајућом странком-коалицијом и владом доминирају политички магнати који „суверено“ држе Београд или Војводину, кључна министарства или неку привредну грану. У њихов домен се председник, по правилу, мало или нимало не меша. Поред тајкуна и људи политичке структуре попут Шутановца, Пајтића, Динкића или Ђиласа, не показују спремност да слушају председника. Док су односи председника са Шутановцем Пајтићем и Динкићем захладнели, те редуковали на официјелне, позиција људи попут Ђиласа и Ђелића није јасна. Они вероватно чекају расплет ситуације (око Војводине и око долазеће финансијске кризе) као и вероватно ново слабљење позиције и ауторитета првог човека Србије. Чини се да „усамљени“ председник може сигурно рачунати за сада само на свог ученика Вука Јеремића. Као добра илустрација овог слабљења позиције председника, може нам послужити унутарстраначки дуел са министром одбране који је председник изгубио, те је на крају морао жртвовати и „свог генерала“. То је изненадило београдску чаршију уверену да председник контролише ствари, која је стога очекивала да ће отказ добити, ако ништа друго, и министар и начелник генералштаба у пакету. Но, министар одбране је добио подршку кључних страначких структура и оних ванстраначких који се у Србији „баве“ сфером одбране, па му председник није могао наудити. Тако је из овог надигравања председник, кога неки медијски и политички кругови проглашавају малтене за диктатора, изашао као губитник и са нарушеним ауторитетом у врху странке. Рубикон статута еврорегије Осим слабљења позиције председника у сфери одбране и безбедности, оно што сада представља витално питање јесте однос снага око Војводине. Тако се и чаршији чинило да ни ту нема проблема, јер једно је „свемоћни“ председник и врх странке, а сасвим друго покрајински одбор на челу са Пајтићем. Чини се као да су то две различите категорије, те да ће позиција Војводине бити регулисана неким компромисом којим ће се избећи федерализација Србије са тенденцијом повратка у мрачну 1974. годину. Но, и ту се председник до сада показао слабијим но што га медији и политички противници приказују. Наиме, прво је полицијском акцијом уклоњен градоначеник Зрењанина који је важио за „председниковог човека“ и опонента војвођанском врху ДС-а. Не улазећи у размере корупције у Зрењанину (која је на нивоу других већих градова Србије), те у питање кривице градоначелника, јасно је ко је овим „медијским хапшењем“ ојачао, а ко ослабио. Друга битна ствар је Статут Војводине који је од стране војвођанског ДС промовисан и изгласан на покрајинској скупштини и којим се од Војводине прави „држава у држави“ која у наредном периоду има маневарског простора и да води ка сецесији. Готово смо сигурни да тај и такав статут није по вољи председника ДС-а и председника Србије. Но, и он такав је прошао у војвођанској скупштини којом доминира ДС, али очигледно не и она струја која је склона председнику. Да би се демонстрирало јединство којег више нема, и да би се прикрила унутрашња криза, дају се „заједничке изјаве“, користи се од стране председника годишњица странке да би се нагласило како нема разлика у „стратешким циљевима и вредностима“, ма шта то значило. Са друге стране, „војвођански кадрови“ који гурају федералистички статут делују самоуверено и уверавају јавност да око Војводине нема спора. Чини се као да је ситуација таква да председник не сме ни да каже какво мишљење има о свему томе, као што је на пример изјавио да не би требало у овом тренутку велике глобалне финансијске кризе будзашто продавати ЕПС и Телеком. Еуфемистичко неслагање: „нисам велики присталица приватизације ЕПС-а и Телекома“ показује да су они који желе да по сваку цену распродају и оно што је преостало, ствари гурају у другом правцу, а стиче се утисак да им се председник једва опире. Неко је с правом назвао Статут „војвођанским рубиконом“; он то заиста јесте и за Србију и за председника Србије. На Војводини ће се показати да ли је патриотска реторика председника и министра спољних послова само празна прича или иза тога стоји још нешто. На Војводини ће се показати у којој мери је председник слаб човек на кога се може лако утицати и који се може сломити око једног таквог питања. Ако председник допусти изгласавање овог и оваквог, очигледно антидржавног, антиуставног и антинационалног акта, он ће тиме коначно показати свима да, и поред све медијске популарности (која се исто тако круни), заправо не контролише ситуацију. Не само да ће тиме његов „нови патриотизам“ бити демаскиран као симулација, већ ће то бити и прекретница у његовој каријери. Ерозија његове власти и моћи која се и сада дешава ће се у том случају вишеструко убрзати. Но, нама није жао председника, већ државе Србије која ће оваквим политичким авантуризмом ући у једно ново „смутно време“ и којој и даље прете дезинтеграциони процеси са несагледивим последицама. А председник Тадић ће бити у том случају вероватно упамћен као Цар Борис Нејаки за чије је владавине дошло до слабљења и дробљења државе и формирања „Еврорегије Војводине“ (а можда и других еврорегија). nspm

Црква против деструктивног Статута

Црква против деструктивног Статута

Бранко Радун   

 

 

Писмо Синода СПЦ скупштини Србије, председнику Србије и председнику Владе Србије у коме се јасно и прецизно каже да предлог новог Статута Војводине може да наруши територијални интегритет и суверенитет државе Србије, јер се Војводини противуставно додељују обележја државности, попут права да закључује међународне уговоре, да има представништва у иностранству као и право „приграбљено узурпацијом, Скупштине Војводине да доноси законе“ је изазвало значајне реакције на политичко-медијској сцени Страдије. Писмо јесте кратко и ефектно, јер се у њему каже и да се противуставно оснива и војвођанска академија „у намери да се војвођанским Србима прида посебни народносни, тј. национални идентитет“, као и то да се овим предлогом Статута „започиње ново распарчавање и разарање већ смањене и убогаљене српске државе“, али се ипак поставља питање одакле толике и такве реакције политичара и медија.

Прво се од стране неких медија покушао игнорисати и минимизирати значај овог саопштења врха Српске Цркве (као уосталом и друге сличне протесте против антидржавног предлога Статута), но, кадa су схватили да оно својом тежином и моментом објављивања може да донесе преокрет, приступило се кампањи дезавуисања саме Цркве и значаја овог иступа. Наиме, иступ врха Цркве је покренуо и већи део опозиције (ДСС и СРС) да се јасно и гласно изјасни против овог антидржавног, антидемократског и антинационалног предлога Статута, којим се дезинтеграциони процеси „балканизације“ спроводе од оних који су наводно највећи заговорници континенталних интеграција и „европеизације“. Неке опозиционе странке су се изјашњавале против статута, али им је ово саопштење Синода дало нови импулс, док је другима било повод да се преиспитају у смислу своје историјске одговорности за овакво нарушавање територијалног интегритета ове наше мале и напаћене државе.

Но, оно што је највише забринуло оне који у владајућој коалицији гурају пројекат који Србију дели и у перспективи дезинтегрише су и изјаве чланица владајуће коалиције. Наиме, шеф социјалиста и министар полиције Ивица Дачић је рекао да није против аутономије, али да његови неће гласати за државу у држави, док његов коалициони партнер Драган Марковић Палма тражи референдум о новом статусу Војводине и тако очитао лекцију о „непосредној демократији“ политичарима из Београда и Новог Сада који би мимо избора (јер такво решење статуса Војводине није био тема избора) и мимо устава да прогурају овакав опасан и накарадни статут. То што председници скупштине Србије и Војводине иду у Јагодину на поклоњење Палми говори на каквим је жалосним гранама демократија у Србији, то јест о антидемократском покушају минирања државе. Но, оно што највише брине оне (у земљи и иностранству) који желе да створе Војводину Републику је да овакви ставови имају ако не отворену подршку, а оно сигурно симпатије, код председника Тадића и у његовог окружења, но који је до сада био слаб и неодлучан да им се одупре (види текст „Цар Борис (Не)јаки“).

Због тог страха да у унутрашњим превирањима у ДС-у не превлада глас разума и елементарни патриотизам, на који се и позива врх Српске Цркве неки су пожурили да реагују против овог саопштења. Дежурни денунцијант свега државотворног и националног Ненад Чанак и његова Лига су наравно одмах напали СПЦ да спада у оне који „покушавају да од Србије направе најцрњу православну џамахирију“. Према овоме, критике за мешање у политику делују бенигно. Подметање се састоји у томе што статус Војводине није само политичко већ и државно и национално питање о коме сваки појединац, а камоли црква може, па и треба да се изјасни. Телевизија Б92 као „војвођане“ представља Елезовића (ДС) и Јерковку (ЛСВ) који су све „позивајући се на устав“ најгорљивији заговорници статута и федерализације Србије, те критике цркве због „мешања у политику“.

На тој линији су наравно и такозвани верски аналитичари које промовише Б92 и антицрквено настројен НВО сектор, попут Мирка Ђорђевића. Он као „верски аналитичар“ није могао, а да „експертски“ не констатује да Црква нема потребе да се плаши, јер се овим статутом неће ништа променити у држави, те да је дат превелик значај овом писму, те да се црква и пре овога изјашњавала о државним и националним питањима „али смо увидели да није успела ни црква ни држава да се покаже“ око Косова (као да Црква има власт и моћ да реши то питање). Очекивано од њега и осталих „Б92 аналитичара“ да сматра да ово неће утицати на одлуку Скупштине. Политички аналитичар „тог профила“ Зоран Стојиљковић критикује „ултимативни тон“ саопштења и списак институција којима се писмо шаље „што је став без призива“, те да може унети елементе раздора међу својим верницима у Војводини. Ко разуме схватиће. Верујемо да је Србија једина земља у којој се Цркви која је институција са највишим ауторитетом у друштву, и која има немерљиву улогу у српској историји и култури, спочитава што понекад изађе са ставом о виталним националним и државним питањима.

Но, да би овај иступ Цркве могао да уроди неким преокретом и променама у владајућој коалицији у односу према овом вишеструко штеточинском Статуту показују и сигнали који долазе из ДС-а, пре свега од окружења председника Тадића и од менаџера војвођанског федерализма Пајтића који умекшава став и говори да је спреман да мења одредбу о међудржавним уговорима. По нервозним реакцијама људи из Лиге и мађарских странака се види да поделе унутар ДС-а око Војводине нису ни мале, а ни безазлене. Показује се и да су по овом питању партијске поделе уступиле место „фракцијским“, па је могуће да централе СПС-а и ДС-а буду међусобно блискије но што су њихови односи са „мангупима у сопственим редовима“ који их репрезентују у Војводини. Јасно је да и Тадић, а нарочито Дачић имају проблем како да објасне својим симпатизерима како се уклапа патриотска реторика са федералистичким статутом. Иронија историје да овакав статут сигурно не би толерисали ни Милошевић а ни Ђинђић, на чије се они наслеђе позивају.

Но, јасно је да се „лидер војвођанског крила ДС-а“ Бојан Пајтић (и као свештенички син) нашао под незгодним притиском нарочито српске јавности у Војводини, али и свог партијско-државног врха, те је вероватно схватио да треба да „анализира Статут“ и да нешто да жртвује из њега, само да би он ипак такав какав је прошао. Тако се одредба која говори о међудржавним споразумима, коју је стварно тешко бранити од критика да не представља елемент државности, може жртвовати, а да остану други елементи „суштинске аутономије“ Војводине. Ти и такви привидни уступци су опасна стратегија, јер би могли да отупе оштрицу критике и да опет пасивизирају патриотску свест коју је чини се Црква својим саопштењем разбудила.

Но, било како било Српска Црква се као и много пута до сада у историји нашла на „правом месту“ и реаговала у најбољем интересу државе и народа. Због тога није ни чудно што је Српска црква и после пола века насилне атеизације и века модерне секуларизације и даље институција од највећег поверења у српском друштву. Због те своје специфичне тежине, која је издржала и деценије комунистичке и НВО антицрквене кампање, али и због специфичног политичког момента у коме став СПЦ може да донесе превагу снагама разума у држави, овакав иступ Цркве има и за последицу критике и подметања. Став Цркве по овом и по другим питањима је да апелују на свести и савест – „ми рекосмо и спасисмо душу“ – а остало је на онима који одлучују. Остаје да видимо да ли ће се призвати памети и одупрети притисцима или ће и за њих важити она архетипска епска клетва „великаши проклете вам душе, на комаде раздробише царство“.

nspm

Puca kičma od troškova

Puca kičma od troškova!

BRANKO RADUN: Oni su računali na budžet uz optimističke procene sa stranim investicijama i kreditima kojih sada nema zbog krize u svetu. Zavladao je strah u vladi. Jedno od rešenja koje su izmislili je da podignu cene i da na taj način neka sredstva prikupe od običnog građanina

Glas javnosti četvrtak, 23. oktobar 2008.

Da li je vlada u zategnutoj situaciji uspela da se izbori za svoj kredibilitet i odgovorno ponašanje prema građanima Srbije, videće se danas na sednici, ali u svakom slučaju, bar prema obećanju ministra za rudarstvo i energetiku Petra Škundrića, cena će u svakom slučaju biti viša. Uzimajući u obzir ekonomsku krizu u svetu, analitičar Branko Radun smatra da se vlada iz straha ponaša na ovaj način i da nema drugo rešenje nego da sve svali na leđa običnog građanina.

- Vlada se tako ponaša jer nema rešenje za duboku krizu u bankarskom sektoru. Nemaju rešenje za budžet, pa kroz poskupljenja sve stavljaju na teret običnog građanina. Oni su računali na budžet uz optimističke procene sa stranim investicijama i kreditima kojih sada nema zbog krize u svetu. Zbog toga je zavladao strah u vladi. Pitanje je kolika je realna cena gasa, dok oni tvrde da prati cenu nafte. Sa druge strane, zabeležen je pad cene nafte. Jednostavno mogu da daju svoju računicu i teško je da neko sa strane kaže koliko je opravdana ili nije. Kada se pogleda na taj odnos u svetu, ne mogu da nađu opravdanje. I opet je stepen poskupljenja veći za građanstvo nego za kompanije i toplane, a to znači da je najveće opterećenje na običnom čoveku koji se greje na gas. Jedno od rešenja koje su oni izmislili je da podignu cene i da na taj način neka sredstva prikupe od običnog građanina - objašnjava Radun i dodaje da se pored svega snižavaju carine, jednostrano primenjuje SSP i time smanjuju budžetski prihodi. Radun uverava da sve to negde mora da se nadomesti.

- Imaju globalnu finansijsku krizu i ovo je jedino rešenje koje vide, odnosno da uzmu od običnog čoveka, umesto da naprave neki program zaštite. A onda za sve to moraju nekog da optuže. Ne mogu da kažu „mi smo krivi, nemamo drugu ideju, nego da sve lomimo preko leđa običnog čoveka“. To bi možda bilo pošteno, ali ne i politički probitačno - kaže Radun i dodaje da su i vladine i Čankove reakcije pokušaj da se dobije neki poen ili da se umanji neki negativan poen.

Autor:

Dejan Baić

glas javnosti

СРПСКО "ПРЕЛАЗНО ДОБА"

СРПСКО "ПРЕЛАЗНО ДОБА"

Транзиција се претворила у корупцију

Корупција код нас има традицију, још из времена Турака. И Милош Обреновић је био корумпиран, али он је део свог богатства улагао у опште добро, рецимо на Порти лобирао да Србија добије независност, каже Бранко Радун

 

У лексикону страних речи и израза под појмом корупција пише: поквареност, подмићивање, труљење, распадање, док је корупционист означен као покварен човек, нарочито онај који прима мито. Људи из струке тврде да нема области у Србији која није обузета корупцијом, да је она овде системска болест. Њом су разорене институције и не постоје услови за владавину закона и за одговорност у вршењу јавних послова. Према најновијем истраживању о степену корупције у свету, Србија заузима 79. место од 180 земаља. У односу на прошлу годину она је за 11 места поправила позицију, али је корупција у Србији још увек на веома високом нивоу. Налазимо се заједно са Грузијом, Тринидадом и Тобагом и Саудијском Арабијом. 

- Наш проблем је што је у Србији

доминантна најгора врста корупције која је штетна по цело друштво, каже за "Светлост" Бр-анко Радун, аналитичар у часопису "Нова ср-пска политичка мисао". - Иначе, те листе су прилично формалне и верујем да је стање горе него што оне могу да покажу ко је на ком месту. Корупција код нас има традицију, оријенталну, још из времена Турака. Била је мало нижа у неком претходном периоду, али је сад експлодирала. Тачније, транзиција се претворила у корупцију. Зато имамо транзицију без развоја, јер транзиција с корупцијом је транзиција без развоја. 

Феудална владавина

- Поред тајкуна, партије чине кључне елементе олигархије која влада Србијом на некакав феудални начин, тврди Бранко Радун. - Значи, када ви као партија добијете парче власти, добијете, на пример, јавна предузећа, третирате их као свој посед, спахилук. И онда то у вашим очима и није корупција, него заслужена награда - или извор прихода. То је код нас начин функционисања. Радун даље подсећа да је систем тако постављен да се, заправо, и не може опстати у политици - ако нисте корупирани. Јер, неопходно је набавити новац за предизборну кампању, а динар је битан и ради остваривања медијаског утицаја. Отуда су, на неки начин, те партије приморане да буду корумпиране. Тако је, примећује Радун, систем постављен. 

Другачија буџетска контрола

Ко су бизнисмени који финансирају странке, у којим износима и са каквим интересом, остаће тајна и после извештаја који би о имовини и финансијама странака у наредних месец дана требало да сачине радници из стручних служби Скупштине Србије. Да ли је чињеница да ће представници странака на овај начин контролисати "сами себе" заправо само потврда да партије у Србији нису спремне да открију своје праве финансијере, нити да овај важан посао препусте независним институцијама? 

- Сви тајкуни финансирају странке, тврди Бранко Радун. - С тим што један од њих финансира, вероватно, све странке, већи број њих више странака, а сви плаћају барем по једну. Токови новца толико су испреплетани да је могуће да један тајкун финансира и странке које су пред нашим очима у политичком смислу супротстављене. Код нас је најмоћнији и најбогатији Мишковић. И он је, заправо, на врху тајкунске хијерархије у Србији. Он је вероватно јачи и утицајнији него лидери који се на јавној сцени појављују. 

Када нема ко да их контролише, парламентарне странке у Србији не само да крију финансијере, већ себи дозвољавају право да задрже вишак пара које су узеле из буџета за изборну кампању.

Врана врани...

Грађани Србије, по речима Љубише Рајића, још увек нису у стању да реагују на тако нешто - тако што би поменутим странкама ускратили гласове на следећим изборима. 

За Бранка Радуна није највеће зло што су парламентарци те паре добили и што неће да врате. Својевремено су, вели, Срби слично критиковали Милоша Обреновића да се обогатио и постао један од најмоћнијих људи на Балкану, а он би узвраћао у стилу: Јесте, обогатио сам се, али сам део своје имовине заложио за Србију. Модерним речником речено, плаћао је тадашње паше и на Порти лобирао да би Србија добила независност. 

- Е, сад, проблем је што данашњи политичари и тајкуни нису спремни да издвоје ни један посто свог богатства да би, рецимо, сад лобирали у Америци. Замислите да скупимо све наше милијардере, па да сваки издвоји 5 или 10 посто - и да се тим средствима крене у кампању лобирања у Америци! То би онда имало неки ефекат, тврди Бранко Радун. 

Појединци верзирани у проблематику корупције упорно упозоравају да се превише не заносимо неким благим успонима на листи корумпираних земаља, те да би на поправљање утиска о Србији могле да утичу неке репресивне акције државних органа - попут хапшења и почетка суђења против разних мафија. 

Слободан ЦУПАРИЋ

Svetlost

Гасне игре без граница

Гасне игре без граница

Бранко Радун   

Kад je пoчела прича о гасном конфликту Украјине и Русије мало је код нас било оних који су схватили да би смо ми и неки други у региону могли због тога лоше проћи. На жалост, ни влада није имала јасну идеју шта да чини у таквој ванредној ситуацији. Медији су понављали „ништа не брините грађани, биће све у реду“ по оној старој оно-дсз крилатици „ништа нас не сме изненадити“. Но, на жалост изненадило нас је и дочекало исто тако традиционално неспремне. Тек кад је доток гаса почео да нагло пада, ми смо (а и влада „са нама заједно“) схватили, да ми и немамо алтернативних решења. И не само то већ да поред Бугарске и Босне ми једини немамо минималне резерве гаса за овакве случајеве или пак за пикове потрошње у веома хладним данима. Тако смо дочекали Божић у зебњи због недостатка гаса, а многи затим и у хладним становима.

Наравно да је неко одговоран за то што смо се показали потпуно неспремни (чак и у поређењу са земљама сличне величине и нивоа развијености). Иако није само ова влада одговорна за то, морамо се питати ко ће сносити одговорност после анализе коју нам је лично председник Тадић обећао. Чини се да ће као и до сада бити по оној народној „вук појео магарца“, дакле ником ништа, или ће пак бити неко од ситнијих играча одабран да буде жртвован (то би био ипак неки напредак).

Но, много боље од „жртвовања“ би било да се формулише процедура шта да се чини у оваквим ситуацијама и да се коначно доврши подземно складиште гаса Банатски Двор у коме могу да стану количине довољне за добар део зимске сезоне. Наиме, многи не знају да то није неки велики надземни резервоар који мора да се дуго гради, већ да је то природна шупљина у земљи (која је остала од бивше бушотине) у коју може да се убризга гаса довољно за целу Србију у шпицу грејне сезоне, па чак и да буде регионални гасни бафер који би био и профитабилан. Но, за то је било потребно инвестирати одређена средства (која би се релативно брзо вратила) што очигледно да ова држава није била у стању. Економски део владе се свих ових година бавио готово само распродајом привреде и вештачким одржавањем курса динара.

Но, ако је неком користила ова гасна фуртутма онда је то сигурно наш председник Тадић. Он је искористио овај замршен сукоб Кијева и Москве, у коме из сенке учествује и Вашингтон и Брисел, да се позиционира као човек који је способан да реши проблем једним телефонским позивом. Директор Србијагаса, Душан Бајатовић, није успео у мисији да добије позајмицу или већ шта од Мађарске, али је то после њега успео председник. На тај начин је у јавности која се боји хладноће или се већ смрзава добио значајне поене и представио се као неко ко брине за своје грађане и као неко ко има „тежину" у европским размерама. Људима је битно да гас почне да тече а није толико важно како је добијен, позајмицом или по којој цени. није ни битно то да ли су се Кијев и Русија договорили и да ли ћемо за неко време опет остати без икаквих залиха (за разлику од неких комшија). Битно је да се Србија тренутно не смрзава и да је за то „заслужан“ сам председник. Медијски тим који је ово одрадио заслужује похвалу за ефектно искоришћавање прилике која им се пружила.

Читава медијска слика о овој гасној кризи између Украјине и Русије је била прилично конфузна и искривљена. Медијски центри који су ионако водили кампању против гасног споразума су ову ситуацију искористили да одговорност свале на Русију. Јасно је да је спор настао око тога што Украјина не измирује дугове према Русији, што не пристаје на вишу цену гаса (која би и тада била готово упола нижа од оне коју плаћа Европа) и што „нелегално позајмљује“ значајне количине овог енергента чији магистрални токови иду преко њене територије. Очигледно је да Украјина не игра тако тврдо без подршке Вашингтона који овим добија још један „неспоразум“ између Москве и Брисела (или Берлина). Овим се Русија ставља у незгодну позицију – ако попушта испада неозбиљна пред једним Кијевом, а ако игра тврдо ризикује погоршање односа са ЕУ и успех антируске кампање у ЕУ (а пре свега у Украјини). Русија постаје свесна да ће можда добити међународну контролу и нешто вишу цену гаса (и даље далеко испод тржишне), али да ће због медијског спиновања изгубити на рејтингу у Европи, а нарочито међу православним народима који су, чини се више од других погођени овом гасним ембаргом. Но, поставља се питање шта политичком врху Русије има већу тежину и значај.

Као што се широм Европе јавио талас антируског расположења због ове кризе тако су се и у нашим прозападним медијима вести и коментари усмеравали у правцу руске одговорности за ситуацију у којој смо се нашли. Дакле, није одговорна ни влада (и владе) због непостојања плана Б и због тога што није изграђено подзмно складиште гаса (чекају ваљда Русе) нити је крива Украјина што злоупотребљава транзит гаса преко своје територије, већ се једноставно саопштава: „Руси нам искључили гас и то на Божић“. Понегде се додуше могло чути нешто о украјинским крађама, али мало о томе како је сада „јужни ток" јако битан и како наша позиција постаје значајнија у регионалним оквирима.

Тако је вишегодишња антируска кампања од стране неких медија и политичких центара довела до једне шизоидне ситуације у Србији – до тога да већи део јавности и даље са великим симпатијама гледа на Русију (она је по истраживањима и даље далеко најпопуларнија страна држава) док један мањи део има наглашено критички став, па и гаји негативне стереотипе о Русији. Проблем је у томе што је тај проценат у медијско-политичкој елити много већи него међу „обичним" грађанима, па се због тога ствара једнострана pa и погрешна слика у медијима o односу Србије и Русије.

У погледу политичке оријентације међу странкама „патриотске оријентације“ је већи проценат проруских ставова а међу симпатизерима странака попут ЛДП-а и Г17 има значајан проценат оних са негативним односом према Русији. На тај начин нека базна политичко-идеолошка оријентација, па и избор медија у великој мери формира и конкретан став поводом ове гасне блокаде. Они који су за НАТО-интеграције и који прате медије попут Б92 и Блиц-а нису имали много разумевања према Москви и из њиховог табора су се могли чути и злуради коментари: „Ето вам ваша браћа Руси заврнуше славину“. То је заболело оне који имају позитиван однос према Русији и ставило их је у незгодну ситуацију да у хладним становима „бране Москву“ или барем да се изборе са медијским спиновањем. Но, има доста и оних који зависно од ситуације осцилирају од проруских ставова па до огорчености према „северној браћи“. Они се најчешће поводе за тренутним догађајима и за тим како их медији „презентују“.

Очигледно је да су они кругови који не желе партнерске односе Србије и Русије и који су водили дугу и прљаву кампању против гасног споразума ову ситуацију доживели као „зицер“ који не могу пропустити. Тако је у медијском простору ситуација симплификована на то да су „нам Руси искључили гас“, без обзира што то није само нама већ и Европи и што је ту одговорност Украјине највећа. Но, као да ни то није довољно па се све „зачинило“ ефектном сликом о паљењу руске заставе у Крагујевцу од стране мештана периферије. Ову је слику са коментаром објавио – а ко би други него Блиц – и она је одмах пренета у друге медија, па и у иностранство. Наравно да је у Русији изазвала негативне реакције јер то сигурно не доприноси нашем спољнополитичком рејтингу у Москви.

Занимљиво је да ово није дело ни неке странке која се противила енергетском споразуму (или барем званично није) а ни неке невладине организације која пати од „страха од Русије“ већ обичних незадовољних грађана или прецизније „активиста месне заједнице“ На фотографији се виде два човека који пале заставу која би могла бити руска или пак застава Србије окренута наопако (да симулира руску). Дакле није то био ни неки „спонтан“ протест од барем десетак људи већ лични чин пар људи и где се, гле случаја, баш у том тренутку нашао новинар Блица да то сними и да узме изјаву од незадовољног човека. Небитно је да ли је та прича заиста спонтана или „спонатана“ она је лепо послужила да се додатно спинује домаће јавно мњење против Русије а у Русији и против Србије. За све вам је требало пар људи који су вероватно искрено огорчени што немају грајања и мисле да је за све то крива Русија и једна застава, руска или српска свеједно. Мало улагања и ето значајног медијског ефекта у гасној игри без граница. Кад се све сабере и одузме – председник је на добитку јер је „спречио“ смрзавање Србије (иако криза са гасом није прошла како то наши медији презентују) а српско-руски односи су били на медијском искушењу.

nspm

"Не верујем више никоме"

"Не верујем више никоме"

Бранко Радун   

Ову реченицу – констатацију често чујемо у нашој околини, у последње време, све више и више. Стога нам нису потребна истраживања јавног мњења да бисмо схватили како у нашем друштву опада поверење у кључне институције. Који су узроци тог и тако наглог губљења вере у институције? Ерозија ауторитета у постмодерно доба је комплексна тема која би захтевала мултидисциплинарни приступ и једно шире и дубље разумевање овог светскоисторијског феномена.

Губитак вере у државу, традицију, обичаје феномен је модерног света који је у самом темељу феномена нихилизма који запљускује и потапа цео свет. Иако највише изражен на Западу ово је глобални феномен који доноси револуционарно нове и често несагледиве последице. Као један синхрони процес, како на Западу, тако и у другим цивилизацијама, старе институције (државе, традиције, па и породице) имају све мање ауторитета, нарочито међу младима. Урбанизација, другачији начин живота, већа мобилност доводе до промена у односима међу људима, али и до радикално другачијег односа према „старим институцијама“. Велики градови и индустријско друштво производе отуђеног и индивидуалистички настројеног човека који није склон поштовању традиције, нити израженом осећају за заједницу (рођачку и националну).

Осим овог, неко би рекао незаустављивог процеса прогреса нихилизма, постоје и оне снаге које се активно боре против остатака ауторитета у друштву. На удару левих и либералних група, као и медија су: религија, држава, нација и породица. Они агресивно воде своје крсташке ратове против старих и оронулих институција које и саме по себи, силом модерног живота, доживљавају слабљење и растакање. Њима се привиђа велика моћ ових институција или су свесни да нападају „вука на издисају“, али себи дају на значају. Синергијски ефекат процеса и пројекта слабљења вере у институције је рапидно смањење поверења у исте и води глобалном тријумфу нихилизма. Свако друштво је засновано на вери и поверењу (ма какво оно било и ма коликог интензитета) те стога нестанак овог „социјалног капитала“ води у потпуно растакање и вероватно глобалну диктатуру као „излаз из кризе поверења“. На тај начин, либерални покрети и анархистичке идеје заправо „дијалектички“ активно отварају пут новом глобалном ауторитаризму и тоталитаризму, биле тога свесне или не. Неко би рекао да су борци против институција и традиција заправо само „корисни идиоти“ озбиљнијим центрима моћи који имају амбицију да за, у озбиљној мери генерисану кризу, понуде „своје решење“.

Континуитет неповерења у институције

Може се веберовски рећи да је српски однос према институцијама и даље онај рани харизматични. То значи следеће: да би људи имали поверења у неку институцију, морају имати поверења у људе који их воде. Наравно да свугде ниво ауторитета институције зависи од ауторитета људи који је воде, али у нашем случају је то израженије но на западу, где постоји јак бирократски однос који аутоматски поклања поверење некој „функцији“. На западу су врло рано, почетком миленијума, световни и духовни ауторитети добили тај „аутоматски ауторитет“, док је у нашем културном кругу остао на снази рани харизматски ауторитет, ауторитет који се мора потврдити и који се не добија у целини са функцијом. Затим су векови турске окупације створили анимозитет према властима, с' правом, јер су се оне или непријатељски или игнорантски односиле према народу.

Када је пре два века ослобађана Србија и стварана нова српска држава, било је потребно успоставити ауторитет на новим темељима. Препреке су, пре свега биле у оријенталном стилу власти политичке елите, а затим у западњачким институцијама које су Србију претварали у пандурску државу. Постојала је свест да лош оријентализам и лоше западњаштво представљају главне препреке у формирању српске државе од ауторитета, али не и довољно воље да се то савлада. На тај начин, Србија већ два века није у стању да се избори са лошом синтезом оријенталног и западног, то јест оног најгорег са истока (корупције, бахатости и суровости) са оним најгорим са запада (бирократизам, етатизам, доминација комерцијалних интереса). Тако је српска држава у непрекидној транзицији која је испрекидана ратовима и превратима. При томе, једна неаутентична елита, у великој мери отуђена од народа и традиције, копирајући туђе друштвене моделе не успева да се наметне као ауторитет. „Решење” за тај суштински недостатак ауторитета се види у комбинацији ауторитарне власти и лажљивим обећањима бољег живота.

Проблем је што једна неспособна и неаутентична елита нема онај есенцијални ауторитет који други следе добровољно, па га надомештава сурогатима силе и обмане. Она сизифовски неуспешно покушава да клонира туђе институције на домаћем терену, не марећи много за другачије историјско искуство и културну посебност. Калемари српских институција одговорност за своје неуспехе често пројектују на „примитивни српски народ” који није довољно зрео за њихове, најчешће неодговорне, експерименте. Код нас, с времена на време, једна фракција „модернизатора” смени или, боље рећи, свргне друга и онда крећу „од нуле” у изградњи институција, што додатно слаби ауторитет истих. Стога је нормално што, са друге стране, народ одговара на све то неповерењем и анимозитетом према тој и таквој отуђеној и паразитској политичкој елити. Колатерална штета у том односу отуђења елите од народа и њеној побуни против сопствене традиције је поверење у институције система.

Када се на то генерално лоше и јадно стање српских институција које периодично преживљавају „револуционарне чистке” додају и историјски факти изгубљених ратова, тешких ломова и нових постмодерних облика окупације, онда и не чуди низак ниво поверења у институције. Лош „људски материјал” на челу институција који је шампион корумпираности и полтронства према Западу не може ни очекивати нарочито висок ниво поверења грађана. Штавише, за чуђење је како наш народ мирно подноси ову распродају не само наше привреде, већ и наше будућности, те толерише и растакање државе (Еулекс & статус Војводине), без иоле већих протеста и немира. Но, иако се на површини ништа драматично не дешава, у дубљим слојевима „колективне свести” осећају се драматичне промене, пре свега у паду поверења у институције система, али и у постојеће политичке лидере.

Српски нихилисти и таблоидна политика

Ове године смо преживели труматично проглашење косовске независности које је нашу политичку елиту затекло неспремном или у горем случају у дефетизму и отвореној колаборацији са онима који нам одузимају део територије. Избори и постизборне „радње” протекле су у мутним играма, које су, очигледно, као у некој представи одигране по већ написаном сценарију, те смо добили владу какву смо добили. Но, неиспуњена велика обећања евродемагога, изневерена очекивања грађана, а уз то и нека непријатна изненађења (Косово, Војводина и финансијска криза) слабе ионако ниско поверење грађана. Отворени сукоби у влади око енергетског споразума који је Србији стратешки битан, али за то неке лобисте конкурентских компанија није брига, додатно је ослабило рејтинг постојеће владајуће коалиције. Кад се томе дода и слаб премијер који нема харизму, који се није успео наметнути ни влади, ни својим страначким колегама, а камоли „неком Динкићу”. Ако се формира влада, а да при томе буде очигледно да су, пре свега, у питању лични и страначки интереси, онда не можемо очекивати велико поверење ни у скупштину, ни у владу, дакле, нити у државне, али ни у политичке институције.

Други елемент у причи о губитку вере у институције јесу кампање против институција које воде одређени политички центри и медији. Пример тога је како рецимо Б92 и Пешчаник негативно идеолошки третирају цркву и традицију. Ту се може говорити и о кампањи која има за циљ да смањи рејтинг и углед ове институције у нашем друштву. Они којима су пуна уста говора мржње често њему подлежу говорећи о цркви и традицији, против којих воде систематске, вишегодишње кампање. Поред тог свесног „антицрквеног агитпропа“, који, као да сврху свог постојања види у тој „борби“, постоји и сензационалистичко новинарство, које настоји да диже тираж преувеличавањем или извртањем „истина“. Кад се на то дода и незнање о специфичностима и начину функционисања ове хијерархијске институције, онда схватамо колико је домаћа медијска сфера у лошој ситуацији. Но, и поред свега, црква је институција која и даље ужива изузетно висок ниво поверења и популарности у Србији.

Различити медији су водили или се прикључивали кампањама против одређених институција из често различитих мотиве (политички, идеолошки, финансијске, раст тиража). Некада су преко медија различити лобији водили негативне кампање против институција, а неретко и са подршком из иностранства, а и унутрашњи сукоби у неким институцијама одвијају се преко медија, што све укупно води урушавању поверења. Као сада, на пример, што се у медијима води борба око војске. Што се саме војске тиче, она је реформама прилично ослабљена, те људи немају поверења да ће их војник који је служио у обданишту или старачком дому одбранити. Такође, војска је сада малобројнија и слабија него раније. Отворени медијски сукоб генерала и министра одбране, какав се не може срести у цивилизованом свету, срозава ионако низак рејтинг војске. Слични сукоби у влади доводе до пада њеног ауторитета у јавности. Генерално, пад поверења у институције је последица пада поверења у систем, у демократију. Људи више не схватају смисао демократије ако се она своди на партијска препуцавања и интересе.

Пред нашим очима се троше последњи остаци ауторитета политичара, медија, али што је вероватно важније, потрошиле су се готово све идеолошке приче. Потрошена је прича о демократији, о реформама, па и она о евроинтеграцијама. Пропале реформе и велика надолазећа криза су обесмислиле причу о модернизацији и позитивним ефектима тржишног принципа. Тржиште је већ сада један од порушених идола (пост)модерног пантеона које је имало идеолошки ауторитет. Исто тако и мит о Европи као земљи „Дембелији“ копни, те слаби њена привлачна моћ, иако још делује у недостатку артикулисане алтернативе. Дубока криза вредности и неповерење у институције система су структурални проблеми који једно друштво могу да оштете горе од изгубљених ратова и економских криза. Колико је битно поверење у институције нарочито се показује битним у моментима криза и већих изазова. Тако ће, нажалост, тек наступајућа глобална финансијска и економска криза показати у огољеном виду у којој је мери наша влада системски неефикасна и колико робује старим идеолошким причама. А самим тим и колико је поверење грађана у владу и државу од виталне важности у тешким временима.

nspm

„Документ оперативаца“

„Документ оперативаца“

Бранко Радун

понедељак, 29. децембар 2008.

Оперативци који прате и хватају Ратка Младића процењују да се он неће предати и да је после година скривања психички неурачунљив. У документу у који је РТС и Б92 имао увид пише доста о Младићевом приватном животу током година скривања. Но, главно је да су проценили да је психички неурачунљив и да је он темпирана бомба која лако може да поведе у смрт и недужне људе из своје околине. Зашто? – Зато што не размишља да се преда и да жив падне у руке својим прогонитељима. Упућени су испричали да игра шах, да се грубо понаша према обезбеђењу, јер их тера да пробају храну пре њега, те да га извештавају где су је и од кога купили. Могли смо да чујемо и бизарне детаље као што је кретање у вуненим чарапама по стану, да није дозвољавао употребу водокотлића и да је претеривао у хигијени (sic!). Какав је смисао овог саопштења и извода из "документа оперативаца" који је доспео у медије? Очигледно је да "оперативци" (не знамо да ли су наши или страни) стежу обруч око генерала и да на овај начин вероватно желе да припреме јавност на његово хапшење или чак погибију при покушају хапшења. Какав би иначе био смисао овог наглашеног медијског експонирања једног анонимног документа, од анонимне службе о приватном животу Ратка Младића са пуно "података" које, наравно, нико не може проверити или оповргнути. Интересантно је да је прво РТС изнео детаље из "документа", па се после придружио и Б92, али са много мање "података" о Младићевом животу у илегали, него што је РТС прочитао у другом Дневнику. Колико ће то имати утицаја на јавност у смислу смањења популарности Ратка Младића, тек ћемо да видимо, али се тешко отети утиску да се овим РТС, па и Б92 (али не само овим) приближавају и постају "медијски мејнстрим". Исто тако нас то помало враћа у деведесете и праксу коришћења "докумената" којима се дисквалификују политички противници.

У рукама Јеремића Вука

У рукама Јеремића Вука

Бранко Радун

среда, 24. децембар 2008.

У Србији је што-шта другачије но што изгледа, а често је медијска слика сасвим супротна од реалности. Србија некада медијски изгледа као да је изашла из филма „Труманов шоу“ у коме је креиран један лажни телевизијски свет. Кад се у целом свету чују изјаве пуне страха и панике око надолазећег глобалног финансијског цунамија који може да опустоши земљу, само се код нас може чути како је то велика шанса за земљу и како нас (ваљда само нас) „то“ неће ни окрзнути. Кад у целом свету стаје аутоиндустрија (а многи су „на принудном одмору“) а нарочито Фијат, само нама то нема никакве везе са реалношћу планова у Крагујевцу. Шта рећи тек о агресивној кампањи оспоравању гасног споразума пуној искривљавања и обмана или промоцији „Војводине републике“ као нечег корисног за све грађане. Чини нам са да се једино овде могла тако истрајно узгајати медијска нада у то да ће победа Обаме на изборима побољшати наш положај око Косова иако су он и његов тим давали супротне изјаве. Нигде осим овде се национални пораз у виду прихватања Еулекса, који трасира пут косовске независности, може називати нашом дипломатском победом, а кључни доказ за то је што се ето и Албанци инате. То нас подсећа на оно Милошевићево проглашење победе после бомбардовања и окупације Косова. Орвеловски речено – пораз је победа, рат је мир, економско пропадање је благостање... Србија је добила новог „јунака“ У занимљив пројекат медијског „преокретања“ читавог имиџа сигурно спада и прича о младом министру спољних послова Јеремићу Вуку. Он је од јапијевског министра проевропске и пронатовске оријентације преко ноћи постао „љути патриота“ који даје оштре изјаве, покреће тужбу против Хрватске, бори се за Косово „свим расположивим дипломатским средствима“ и у скупштини УН остварује ни мање ни више но „велику дипломатску победу“. У Штерну је дао интервју у којем је „скандалозно“ изјавио како је Србија „испоручила 44 од 46 оптуженика српске националности, а изручићемо и преостала два. Из Брисела, међутим, нема апсолутно никаквих позитивних сигнала, и то ме брине. Пријем Србије у ЕУ је 'стављен на лед'. ("Штерн", 05. децембар 2008, "Танјуг"). Шта је у тој изјави спорно није нам јасно, но она је дочекана од неких са запада, попут Кацина, као ратоборна српска реторика, али и од неких домаћих грађаниста била је дочекана на нож (Пешчаник због тога назва министра „арогантном незналицом“). Млади министар спољних послова је давао оштрије изјаве и реаговао на овакве кациновске провокације или пак на хрватску хистерију око одлуке о надлежности међународног суда о тужби Загреба против Београда. Чак је отишао дотле у свом новооткривеном евроскептицизму да је изјавио како би Србија вероватно прекинула процес евроинтеграција ако би се од нас тражило да признамо независно Косово. Неки мање упућен би могао да се ишчуђава како су сад бивши радикалски прваци постали „проевропске снаге“ а млађани јапи-министар глобалистичке оријентације опасан националиста кога се стиде у Пешчанику. Медији су тако, што позитивном што „негативном“ кампањом, представили Јеремића Вука у новог постмодерног хероја и малтене новог браниоца Косова. Политичка позадина медијске травестије Шта је заправо позадина ове медијске трансформације и неочекиваног „напада“ патриотизма и државотворности код министра Јеремића? Само наивни или они који кокетирају са министровом политичком опцијом могу у томе видети заиста елементе промене политике, јер суштинску промену нико иоле упућен у политичка збивања Србије ни не очекује. Какву нову политику можемо очекивати када је пристајање на долазак Еулекса „пузајуће признање“ независности Косова кроз спровођење Ахтисаријевог плана. Даље, контратужба против Хрватске је потез у изнудици, а не стратешка политика у којој се прекида досадашњи мазохистички однос према Загребу. Међународни суд правде себе је прогласио надлежним за тужбу Хрватске против Србије за геноцид а министар Јеремић је реаговао најављујући контратужбу помињући и 250 хиљада Срба протераних из Крајине, али и историјски контекст српског страдања у Хрватској од времена Другог светског рата, што је било нарочито медијски ефектно. Но, осим тог вербалног патриотизма, односи са Хрватском су сасвим нормални и не може бити ни речи чак ни о притиску на „суседа“ да повуче циничну тужбу и учини нешто по питању масовнијег повратка избеглих Срба. И на крају, прилично је проблематичан ефекат „великог успеха у Скупштини УН“ око иницијативе о покретању поступка око провере легалности признања сецесије дела државе, који је неутралисан срамотним црногорским признањем косовске независности. Све у свему, ништа ново - Србија је поражена, славе се победе, а ми добијамо „нове патриоте“ којима је то потребно ради јачања позиције на унутрашњополитичкој сцени. По чаршији се већ неколико месеци спекулише да је млади министар виђен као нови премијер у „реконструисаној“ влади или чак и као будући наследник председника Тадића. Да би био прихватљив за улогу човека коме се могу дати кључне позиције у држави, мора се мало порадити и на његовој промоцији потенцирајући његову одлучну патриотску оријентацију. Кад се ствари тако поставе, следећи је корак „прављење медијског хероја“ са пар ефектних потеза, оштрих изјава и агресивнијих поза, те се онда та прича максимално експлоатише. Таквом медијском стратегијом се у великој мери мења однос јавности према министру спољних послова и он постаје толико популаран да „прети“ да у наредном периоду угрози рејтинг свог бившег наставника, а садашњег председника. То на неки начин и потврђују и новија истраживања јавног мњења која додуше могу бити и у функцији министрове промоције као „новог патриотског политичара“. Како објаснити неподношљиву лакоћу креирања „нових лидера“ или трансформације имиџа постојећих. Пре свега доминацијом демократа у медијској сфери у којој готово и да нема критике на рад врха власти, па тако и на рачун министра. Затим, ту је и вешто коришћење медија од стране провладиних спин доктора, те тима који стоји у логистици министра Јеремића. Затим, оно што омогућује овако лак успех ове „операције“ јесте чињеница да је наш народ уморан од пораза и понижења па је жељан одлучније патриотске политике те да је спреман да „прогута“ и овакве симулације које остају на вербалном нивоу. На крају, имамо и прилично немушту и слабу опозицију (која се више својим јадима бави) и која нема снаге и вештине да угрози ову и овакве медијске симулакруме. На крају, чини се и да су до сада многи из власти и опозиције потцењивали значај и амбицију министра Јеремића, па се нису много бавили њиме и његовим радом. Осим тога, рад министра спољних послова није у жижи политичке дебате, а са друге стране оставља могућност да се ефектнијим изјавама и „конфликтима“ са онима који су код нас неомиљени ојача свој рејтинг у домаћој јавности. Што је како видимо и ефикасно одрађено. Да је реч о једној добро постављеној медијској кампањи потврђује и чињеница да је одмах после првих наговештаја о томе да би министар могао постати и премијер у „реконструисаној влади“ кренула и прича како је министар наводно непопуларан „у делу западних дипломатских кругова“ (каква езотерична формулација) због својих патриотских изјава. Ту је, „као поручен“ дошао и Јелко Кацин који је рекао да га је стид због министрових изјава у којима критикује ЕУ и европске институције. Кад се види шта је министар рекао – да је Србију ЕУ ставила на лед и да нам ништа не помажу – стварно је смешна таква реакција. Кад после Кацина и Пешчаник припомогне јачању патриотског имиџа младог министра спољних послова, својим „и нас је срамота Јеремића“ онда је слика потпуна. Јер кога „не воле“ у западним дипломатским круговима који непрекидно уцењују и притискају Србију (а нарочито Јелко Кацин који већ говори како је федерализација Србије кроз статут Војводине неформални услов евроинтеграција) и кога таргетира Пешчаник – тај мора да је „прави патриота“. Шта ћеш боље препоруке за просечног медијског конзумента у Србији. Осим тога и у медијима који су важили за умерено патриотске попут НИН-а (Горислав Папић, Западњак на мети Запада; 27.11.2008) су се појавили пажљиво срочени текстови који од младог министра праве новог хероја српске политике који „не сагиње главу пред Хрватском“. То нас подсети на оно Милошевићево „Србија се сагињати неће“ као у осталом и већ споменуто представљање историјских пораза у ко-зна-какве победе. Политичке гарнитуре се мењају али континуитет губитничке политике која живи у одбијању реалност о(п)стаје. Поред тога, јавност Страдије се као и онда заводи и обмањује, додуше данас много вештије но у Милошевићево време. Нажалост, чини се да је то готово једини напредак који је наша земља доживела.

Зашто се љути господин Вучић?

Зашто се љути господин Вучић?

Бранко Радун

петак, 05. децембар 2008.

Шта је у мојој изјави Политици од пре неколико дана толико иритирало потпредседника СНС-а Александра Вучића да се, после дужег времена, онако жестоко огласи у Политици? У „инкриминисаном“ тексту више људи који годинама анализирају домаћу политичку сцену дало је своје оцене, које су – за дивно чудо – биле врло блиске. Владимир Гоати је рекао да је „изборни пораз мајка промена у партијама“, те да се један део радикала одлучио „адаптирати новом духу времена“, а томе је био сличан и мој коментар – да је та промена дошла по оној народној „кад не можеш да их победиш, придружи им се“. Интересантно је да господину Вучићу није запала за око изјава господина Гоатија (као, уосталом, и бројне сличне изјаве других аналитичара и коментатора), него баш моја. Из наставка његовог реаговања може се схватити зашто је то било тако. Моју изјаву Вучић је протумачио као део неке „политичке завере“ у којој учествује моја маленкост, читав НСПМ и неки политички центри моћи из власти и опозиције. Заправо, чини ми се да је Нова српска политичка мисао била главна мета напада потпредседника СНС-а, док сам ја ту испао више колатерална штета. НСПМ је, пре свега, један угледан политиколошки часопис који окупља мноштво сарадника најразличитијих политичких и теоријских уверења. Оно што карактерише НСПМ, као уосталом и Политику свих ових година, јесте отвореност за различита мишљења и ставове. Као што би било неозбиљно једног новинара или хонорарног колумнисту Политике или НИН-а поистоветити са тим медијем, тако је неозбиљно став једног од многих сарадника НСПМ-а схватити као део организованог плана да се једна странка представи у неком за њу незгодном светлу. На сајту НСПМ-а налази се мноштво текстова у којима се помињу господа Николић и Вучић, са значајном разликом у перцепцији ове двојице политичара. Исто тако, постоје и текстови у којима се различито третирају и други политички актери, па и од стране господина Вучића прозвани Војислав Коштуница. Када је конкретно реч о мојим текстовима и изјавама у јавности, мислим да би много више разлога за љутњу имали политичари владајуће коалиције, ДСС-а или ЛДП-а, него челници СНС-а. Поред те разноликости, НСПМ је годинама красио објективан и непристрасан однос према политичким актерима. Својеврстан је парадокс да је, рецимо, НСПМ (а и ја као аутор) годинама био прозиван управо због вишегодишњег „толерантног“ односа према господи Николићу и Вучићу. Док су за друге они били „фашисти“, „примитивци“ и „ултранационалисти“, а за неке и „ратни злочинци“, аутори НСПМ-а третирали су их као нормалне политичке актере, који, као и сви други, имају и своје врлине и своје мане. Због тога су аналитичари НСПМ-а били оптуживани да чине малтене злочин „легализације радикала“. Међутим, сада се ситуација променила. Готово преко ноћи они исти медији и аналитичари који су их до јуче демонизовали постали су енормно благонаклони према њима. Да ли се господин Вучић запитао – зашто? Дакле, узрок љутње господина Вучића није то што сам, попут господина Гоатија, рекао да је пораз довео до промене њиховом политичког курса, нити то што је расколом међу радикалима ојачао ДС и председник Тадић, што је ноторна чињеница са којом ће се сложити велика већина аналитичара и политичара. За исхитрену реакцију господина Вучића кључни разлог није ни то што сам рекао да је сада СНС потенцијални партнер Тадићу и његовој странци. Узрок свему је чињеница да и даље постоје они који се не уклапају у акутелни медијски хор безрезервне подршке напредњацима. Ја се не дружим са политичарима и познајем само неколицину из заједничких наступа у телевизијским емисијама. Од политичара који су познатији јавности имао сам прилику да упознам само господина Вучића, а од политичара који су присутни на нашој сцени од почетка деведесетих на почетку „вишестраначја“ упознао сам покојног премијера Ђинђића, са којим сам кратко и сарађивао. Да сам део неке дириговане кампање „скидања рејтинга напредњака“, ваљда бих упознао некога ко припада тим фамозним „центрима моћи“. Веома је неозбиљно некога ко је критички писао о готово свим актерима политичке сцене, па и о „проказаном“ Коштуници, проглашавати за нечијег курира (иако је то вероватно пробитачније него писање коментара, што и Вучић зна). На крају, мислим да сам добро прошао у овом „денунцирању“ јер замислимо да ме је Вучић прогласио за човека који слуша налоге из Схевенингена који долазе од његовог бившег шефа и који иза решетака координира кампању против напредњака. Е тад бих стварно био у проблему, али не толико због тога шта да одговорим, већ на који начин – нушићевски или домановићевски. je odgovor na Vucicev tekst а поводом текста Европски пут Николића Како сада ствари стоје, „напредњаци” ће најмање проблема имати у настојању да своју посвећеност европским идејама доказују најјачој странци у Србији Демократској странци. Пре свега зато јер је „напредњаштво” Томислава Николић, тврде аналитичари, највише унапредило управо демократе. „Борис Тадић добија алтернативу коалиционим партнерима, пре свега Динкићу, као најјачем млађем партнеру и од реформисања Николића највише профитира ДС”, каже за „Политику” Бранко Радун, аналитичар. „ДС и Тадић су расцепом радикала учврстили своју власт, смањили апетите својих коалиционих партнера и тиме су они највећи добитници”, додаје наш саговорник.  „Требало би прво да се дефинише шта је проевропска странка код нас, јер се сви у мањој или вишој мери дефинишу као проевропски. Актуелна подела иде на странке које су безусловно проевропске и странке које постављају неке услове, странке које су за Еулекс и против Еулекса, странке за безрезервну сарадњу са Хагом или за неку условну сарадњу. Та подела на проевропски и патриотски блок је у медијима форсирана од оних политичких странака које желе да арбитрирају, као што је ДС. Кад им је претила опасност на изборима од Николића онда је он био антиевропска снага, а сад, када би могао да им буде партнер, исто као социјалисти, онда су проевропска”, каже он .

Српски обамисти и историјски пораз Србије

Српски обамисти и историјски пораз Србије

Бранко Радун

понедељак, 24. новембар 2008.

Човеку није лако да остане мирних живаца када гледа шта нам се све сервира у медијском менију напаћене транзиционе и „посткосовске" Србије. Једна од трагикомичних медијских појава је и „Обама међу Србима" током месеци америчке предизборне кампање, која је, како то многи примећују, више него и једна пре имала и обележје глобалног политичко-медијског спектакла. Оно што је нама овде интересантно је како је тај и такав Барак Обама постао медијски феномен у Србији око кога се плету често бајковите и бесмислене медијске приче. Толико се говорило о „променама" које ће он донети Америци и свету да је то заиста већ била мучно слушати. Цела његова биографија перспективног „бирасног" политичара, његово високо образовање и као и политичко-хуманитарна активност је тако измонтирана да се чини као да он није могао изгубити, а нарочито ако против себе има и времешног Мекејна чије је здравље проблематично, а снаге на измаку. Оно што је „промакло" медијима је чињеница да он нема упориште и корен у сиромашном и обојеном друштву Америке (његов је отац Африканац) иако се представљао обојеној популацији као „њихов кандидат". Осим тога, користио је младалачку реторику промена да добије подршку младих, образованијих, а социјалном демагогијом и подршку сиромашних као и оних који су најугроженији у тренутној финансијској кризи. Дакле, успео је свима да буде све, не би ли од сваке циљне групе добио што већи проценат подршке и, сходно томе, место у Белој кући. Због чега причамо ове општепознате ствари? Због тога што се тим и таквим «фенси» Обамом овде махало и манипулисало, чини се и више но у самој „демократској" Америци. Ако се може разумети нада сиромашнијих, млађих и „обојенијих" становника Новог Света у Обаму, питање је чему се надају српски обамисти, и одакле такво инфантилно и неутемељено одушевљење новим америчким председником. Први од мотива да се прича о Обами пренадува је жеља оних који овде представљају дежурне адвокате америчке политике и који настоје да домаћој јавности, уморни од вашингтонске политике према нашем народу, обећају неке позитивне промене. Тако је Б92 непрекидно брујао о „променама" које ће донети нови председник, а рецимо министар Јеремић је изразио и наду, готово убеђење да је Обамина победа позитивна по Србију. Мало је фалило, док су славили Баракову победу да кажу како ће сада Србија зауставити процес отцепљивања Косова. Када се то суочи са његовом предизборном изјавом у којој је Србима честитао Видовдан тако што је говорио о потреби нормалних односа са «суседним Косовом» човек се запита ко је овде луд. Нешто реалнија и умеренија била „обамисткиња" Соња Лихт која је признала да се статус Србије у америчкој политици неће битно променити и да се ништа ново неће десити око Косова, али је ипак додала да очекује позитивне промене. Наиме, победом тако жељеног демократског и мултирасног председника ће се, на неки волшебан начин, променити атмосфера у међународним односима, јер ће „унилатерализам бити замењен мултилатерализмом". А тај наводно другачији и очекивано „позитивнији и мекши" однос Америке према Другом донети и нама на ко зна који начин – ко зна какав бољитак. Тако представљена спољна политика је чиста алхемија. Но, кад се зна да су око Обаме стари геополитички вукови попут Бжежинског, који је један од гуруа америчке империјалне стратегије ширења моћи и јачања позиција на просторима Евроазије, онда су такве бајковите приповести о благом мултилатерализму штиво за децу предшколског узраста. Када се томе додају и људи попут Бајдена и Клинтонове, онда представља интелектуални изазов говорити и „великој промени" у Белој кући. У вези са тим је и озбиљно питање колико је могућа „промена" америчке политике у свету и колико се могу разликовати политике демократа и републиканаца. Код нас су честе идејне крајности, те су тако једни склони да верују да нису могуће никакве промене у односу на „оно зацртано", те да две странке у америчкој политици само симулирају разлике. Други, пак, тврде да се политике и на унутрашњем и на спољашњем плану могу суштински мењати и разликовати, те да стога и верују да је Обама кадар променити америчко друштво, ма шта то значило. Те две школе мишљења је тешко помирити, па чак и водити дијалог са њима, иако су обе, по питању реалних односа у одређеним сферама америчког друштва, релативно утемељене. Истина није тек негде између, већ је пре ближа, у стратешким односима, првој тези о „континуитету", док се у оперативној сфери могу очекивати промене и заокрети. То значи да нови председник има трасиране стратешке правце и задатке, а он и његов тим доносе оперативне одлуке и имају релативно широк маневарски простор. ОБАМА – ИЗБОР ЕСТАБЛИШМЕНТА Да бисмо објаснили осцилирање у америчкој политици, послужићемо се нашом омиљеном аналогијом са античким Римом. Као што су у римској историји цареви освајачи смењивали цареве који су се бавили унутрашњим питањима, економијом и консолидацијом освојеног, тако се могу приметити и циклуси америчке спољне политике у којој администрације које троше на ратове и друге „скупе спортове" смењују у Белој кући они који ствари покушавају да стабилизују и да умире људе у земљи и у свету. Тако се, после милитаристичке каубојске Бушове администрације, као потреба самог америчког друштва јавља и настојање да земљу води неко мирољубивији и интелигентнији (или барем да се таквим представи). Но, ипак ће ванредно компликоване околности које се указују на хоризонту блиске будућности и унутрашњи односи међу кључним лобијима у великој мери одредити у ком правцу ће се кретати америчка политика у наредним годинама. Барак Обама такав какав је, или такав какав је „медијски креиран", представља жељени избор америчког естаблишмента. После „тврде десне" Бушове администрације дошло је време за леву и мекшу Обамину. После тексашких белих „патриота" баланс се успоставља маневром преко интелектуалног „бирасног" и урбаног Обаме. На унутрашњем плану један такав „обојени" председник би требао да се лакше носи са очекиваним социјалним ломовима који ће доћи као последица финансијских потреса који се тек очекују почетком следеће године. Рачуна се да би један млад и мултикултурни председник имао више кредита код незадовољних маса у случају финансијско-економског краха, да би барем могло са њим у Белој кући да се добије на времену, док се не преброди дно кризе које је тек пред нама. Исто тако се у спољној политици дошло до одређене тачке у којој Америка има све мање савезника док јој, чини се, остају само клијенти и вазали. Америчка популарност у свету је на најнижим гранама, а познато је да је привлачност „америчког сна" било оружје јако барем колико и флота. Агресивна и амбициозно хегемонистичка спољна политика претходних администрација је довела до све већих отпора у свету и финансијске пренапрегнутости не само буџета већ и социо-економских система. Стога је потребно „спустити лопту", консолидовати достигнуте стратешке позиције док се не дође „до даха". За тај и такав задатак је опет врло погодан Барак Обама који може да покаже млађе, софистицираније и хуманије лице Америке, барем док се не преброди удар финансијске, економске и социјалне кризе која се, како смо рекли, тек очекује у веома блиској будућности. Обама би требао да обнови, колико је то могуће, „меку моћ" Америке преко мултирателарне дипломатије и пацифистичкијег имиџа (дакако, углавном само имиџа). Једном речју, нови председник је својом појавом и политичком биографијом покушај одговора на тешке спољнополитичке изазове, на питања како сачувати оно што се контролише и ако је могуће остварити и који мањи спољнополитички успех у времену које неће бити наклоњено Америци и њеном глобалном „манифесту судбине". ОБАМА МЕЂУ СРБИМА Шта све ово значи за Србију? Па управо то што је речено – Обама је медијски производ креиран за унутрашњу и спољну употребу и он неће довести до значајније спољнополитичке промене. Друго је питање зашто неко овде систематски сеје лажне наде како ће нам Обамин избор за председника помоћи око Косова. Наши медији су полигон најприземнијих и агресивних манипулација, каквих изгледа није било у тој мери ни у време Милошевића. Медији су победу Обаме искористили за да обмањивање ионако слуђеног и апатичног народа. Некако се верује да од тога неће бити неке штете, а могуће је и да се извуче и понеки политички поен. Стога су неки пожурили да искористе глобалну медијску фаму да се прикажу као кандидати за „српског Обаму". Као и увек су председникови маркетиншки људи пожурили да Бориса пореде са Борисом, што неком може, на први поглед, бити и симпатично. Као обојица имају јаку миротворачку реторику и представљају онај „урбани" пол свога друштва. Но, сличности престају када се упореде тимови који су око једног и другог. Док су око „нашег Обаме" људи који се баве маркетингом око „америчког Тадића" креатори и стратези америчке хегемоније, те стога можемо рећи и да су њихове политике различите као небо и земља. А покушај спин доктора ЛДП-а да свог „пацијента" прогласе за потенцијалног српског Обаму не завређују ни озбиљан коментар. Но, да се вратимо на однос медијско-политичког естаблишмента према новом америчком лидеру. Како се и могло очекивати некаква промена политике око Србије и Косова када је и Обама у предизборној кампањи био чврсто на страни албанских захтева да се „легализује" сецесија. Поздравио је проглашење независности Косова и чак критички оценио рад Бушове администрације, јер нису у довољној мери заштитили Албанце од „српске агресије". О изразито антисрпским позицијама важних људи у његовом тиму се може доста тога наћи на Интернету, а о томе прецизно и оштро пише и Срђа Трифковић. Но, и поред свега, домаћи поштоваоци имена и лика господина Обаме су организовали промоцију његове књиге „Смелост наде" на којој су се нашли и бивши и садашњи социјалисти и демократе и остали домаћи обамисти. Тако је ова књига била прво место интелектуалног окупљања новог српског демократско-социјалистичког естаблишмента. Како је то Обама, то јест његова књига, ономад успела да окупи политички и интелектуално различите људе у нашој престоници? На први поглед их осим аморфног левичарења окупља магловита нада да је могуће да Америка покаже и другачије, хуманије лице. У разговорима са домаћим обамистима смо се уверили да постоје и они „искрени верници", као и они који то користе да би остварили неки поен у јавности. Ови искрени обамисти су заиста уверени да ће нови председник Америке донети значајне, а можда и револуционарне промене, пре свега, што се тиче социјалне политике. На аргументе да је он подржан од постојећег естаблишмента и да су око њега људи који су до сада имали важну улогу у империјалних походима САД, они одговарају да је ситуација сада другачија и да је Америка зрела за промене. Очито је да је такав некритички однос према Америци, нека врста идолопоклонства код већег дела лево оријентисане интелигенције дошла са Бушом и његовом агресивном и отворено хегемонистичком политиком у прилично незгодну позицију. Стога је њима, ради њих самих и њихове сопствене „вере у напредак", прилично важно да Америка, барем привидно, буде онај стари „светионик слободе". Но, ипак је цинизам подгревати наде да ће Србији бити боље са Обамом на челу Америке и да ће се наша позиција око Косова поправити. Све то долази у време када се наш естаблишмент спрема да прихвати Еулекс на Косову, који на терену инсталира Ахтисаријев план стварања независног Косова. Као и у причи о нади у Обаму и овде се опасно манипулише јавношћу. Тако се, уместо реалног сагледавања стања које је поразно, све изврће у своју супротност. Највећи пораз Србије у XXI веку јесте размештање Еулекса и довршавање плана о независном Косову овде представља малтене као наша победа. Да би представа, ако је режирана и ако није, била потпуна и Албанци се буне и затежу око услова које је Србија „наметнула". Албански политичари као одбијају да прихвате шест тачака и размештање Еулекса „под српским условима" (како то лепо звучи), јер страхују од легализације поделе Косова. Mогуће je да то, осим међустраначког позиционирања између Тачија и Харадинаја служи и да „се Срби не досете" те да се то представи као компромис, иако услови Србије не мењају функцију мисије и неће спречити спровођење Ахтисаријевог плана. Све је то, као и код Обаме, ствар успешног маркетинга, јер понуда није промењена, већ мало испеглана тако да се стиче утисак да и Србија нешто добија. Но, да се не лажемо, коначни резултат је стварање независног Косова, а извођач радова је Еулекс. Када се све то зна, стварно је дрскост такав историјски пораз представити као српски успех и како ће нам око тога помоћи Бараков избор за председника. Прича о Обами у нашим медијима је још једна епизода у серијалу наших (само)обмана и већ пословичног мазохизма.