Обећања политичара

Нереалним обећањима верује петина бирача

Политичари би били уздржанији у нуђењу кула и градова када би их медији и независне институције чешће питали зашто не поштују сопствене речи

Млађан Динкић остаје при својим обећањима и за бесплатне акције и да ће у крагујевачкој „Застави” да производе нови модел Фијата.

Та два његова обећања опозиција је прогласила највећим изборним преварама грађана Србије, уз тврдњу коалиције За европску Србију да ће она до краја 2008. године добити статус кандидата за члана ЕУ. Зато је опозиција цинично питала министра економије „којом алхемијом може да обезбеди пет милијарди евра” колико је потребно да би испунио обећање да ће грађани добити око хиљаду евра бесплатних акција.

Динкић је храбро рекао да остаје при обећању из децембра 2007. иако се за акције пријавило чак 800.000 грађана више него што је предвидео, а знатно је смањена вредност предузећа која је влада намеравала да прода.

„Нећу се кандидовати на следећим изборима ако у ’Застави’ не почне производња новог Фијатовог модела аутомобила”, одговор је Динкића на ново питање опозиције којим је потврдио претходно обећање.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да се политичари нису понашали као да је политика вештина могућег, већ као да је то вештина обећавања. „У последњој предизборној кампањи су два блока била близу, а победили су они који су више обећавали. Демократска странка и Г17 плус су доста обећавали и доста су добили. Водили су и негативну кампању плашећи људе доласком радикала на власт.”

Радун објашњава да се у предизборним кампањама обећавају куле и градови, али да се у последњој због изједначене борбе ишло и преко црте. „Обећања су била лепо упакована а јавност још није сазрела да то види. Странке су напредовале у обећањима па делују уверљивије. Политика се персонализује. Лидери нуде лак излази за сиромашне а за богате ниже порезе. Дају се обећања која треба да помогну обичном човеку, а ако не буду испуњена економска криза ће бити алиби. У свету после избора не може да се пређе преко неиспуњених обећања, код нас може.”

Тешко да су иједан наш политичар или странка кажњени због, најблаже речено, нереалних обећања. Радун објашњава да је то због неизграђености и незрелости јавности и институција и контроле медија.

„На Западу би ’заборавне’ политичаре развлачили медији. Али, Срби су забораван народ. Медији нису корективни фактор као ни невладине организације. Зато Млађан Динкић и Божидар Ђелић могу да буду шампиони обећања која су много допринела победи на изборима. Изјаве Ђелића су позитивне и оптимистичке и не тако директне као Динкићеве који није због њих оспораван у медијима. Вероватно и због тога што је народ депресиван и жељан бољег живота, па ако му се то артикулисано каже а друга страна не оспорава – обећање пролази. У кампањи није било сучељавања политичара, а тиме ни њихових обећања. На Западу би вас медији због неиспуњених обећања разапели а економисти оспорили. Код нас нема ни извињења за празна обећања јер стил просечног Србина и политичара није да се правда и да признаје грешке, нити да подноси оставку. Ако желимо напредак морамо имати критичну јавност и медије. Под тим притиском политичари би опрезније обећавали. И разне групе и лобији би требало да се баве празним обећањима”, каже овај сарадник Института за политичке студије.

Радојевић наглашава да ће политичари сада моћи да се правдају светском економском кризом. „Нереалне понуде ће се смањивати уколико бирачи буду трезвенији, а новинари морају стално да подсећају на неиспуњена обећања. Али, једина права санкција је да бирачи не гласају за оне који су давали празна обећања.”

Ивана Анојчић

Politika