Одлука Међународног суда правде да је једнострано проглашење сецесије Косова није у супротноти са међународним правом је велики пораз Србије и актуелне владе, а пре свега председника Тадића и министра Јеремића. Показало се да је неуспешно одиграна једна најблаже речено хазардерска игра у којој да је којим случајем био нешто по нас повољнији исход ми не би смо ништа добили јер би ситуација остала статус кво, а у случају негативне одлуке – што је био случај – ми много губимо. На то су упозоравали неки свеснији посматрачи ове ризичне операције попут епископа Атремија, но очигледно је да у такви гласови разума били игнорисани.
Одлука Међународног суда правде да је једнострано проглашење сецесије Косова није у супротноти са међународним правом је велики пораз Србије и актуелне владе, а пре свега председника Тадића и министра Јеремића. Показало се да је неуспешно одиграна једна најблаже речено хазардерска игра у којој да је којим случајем био нешто по нас повољнији исход ми не би смо ништа добили јер би ситуација остала статус кво, а у случају негативне одлуке – што је био случај – ми много губимо. На то су упозоравали неки свеснији посматрачи ове ризичне операције попут епископа Атремија, но очигледно је да у такви гласови разума били игнорисани.
Овај велики дипломатки пораз Србије је заиста погодио оне који су патриотски оријентисани и осетљиви на светску неправду која се наноси нашем народу. Огорченост се умерила како против неспообне власти која је и инцирала судски процес акоји се по нас очекивано завршио поразно тако и против међународног суда и његовог монтираног процеса. Владајући кругови су упрви мах били изненађени, а вероватно и шокирани, јер су очекивали колико толико повољнију одлуку по Србију. После првог шока и изгубљености, схватили су ситуацију и дошли до оног „шта је ту је“ - морају се одржати у седлу и створити слику како они и даље знају шта раде. Но иако је очигледно да „не знају где ударају“ они крећу у медијску контраофанзиву да би минимизирали штету и смањили ерозију подршке коју имају у јавности.
Но иако неспособни у реалној политици на светској сцени они се окрећу старом добром домаћем политичком маркетингу. Прво су се у медијима смењивали политичари, режимски аналитичари и „стручњаци“ који су минимизирали штету од овакве одлуке суда, убеђујући нас како одлука заправо и није битна јер се не односи на суштину – сецесију, већ само на чин проглашења. Затим је следило ритуално закљињање да „никада никада нећемо признати косовску сецесију“, као да неко уопште од Србије тражи да потпише и печатира „независност Косова“. Од на се тражи да „нормализујемо“ односе са Приштином и да их на међународним скуповима толеришемо као „независне“. У томе су већ учињени озбиљни кораци попут оног када су у Сарајеву наш и „косовски министар спољних послова“ седели један поред другог, додуше не још и са званичним таблицама испред на столу.
Но реалност је једно, а медијска слика друго. Владајућа гарнитура успева и даље да убеди довољан број људи да се „боре за Косово“ пре свега захваљујући путешествујућем председнику и министру спољних послова, те њиховој патриотској реторици. Одлука МСП-а јесте велики ударац за овај двојац, за ДС и за владајућу коалицију, но они се труде да то превазиђу како умањивањем значаја одлуке суда („саветодавна“) тако и обећањем да се борба наставља и у УН-у. Тиме шаљу поруку узнемиреној јавности и онима који страхују шта ће бити са Србима на северу Косова јер ова одлука даје крила Албанцима – да они иду даље без обзира на то што се десило. Некада је једна фолк певачица сличну позицију опевала са стиховима „изгубила све сам битке, ал још водим рат“. Но да не би било забуне и да нико не би погрешно „прочитао“ њихову патриотску реторику – они по ко зна који пут понављају тару песму да ће “ратовати за Косово“ искључиво дипломатским средствима.
Владајући режим је претрпео два велика удара – први је да Србија нема европску будућност и други а одлуком МСП-а губи и на плану очувања форме и сенке суверенитета над Косовом. Дакле од позиције „и Европа и Косово“ дошло се до позиције ни Европа ни Косово. Такав стратешки пораз на два главна правца и политички ћорсокак не би преживела ни једна влада у Европи. Но овде је могуће да се власт провуче са привремеим колебањем рејтинга, да би и даље наставили да мирно владају. Поледица овога заиста јесте слабљење подршке владајућим демократама, председнику и министру, но они и даље могу остати најпопуларнији политичари. То је ваљда могуће само у Србији. Исто тако ни висок рејтинг не гарантује министру Јеремићу и високу функцију у ДС-у (као и позицију „престолонаследника“) јер за разлику од Шутановца он никад није препознат као човек страначке структуре.
Порази режима неће имати толико брзе и негативне последице по њега јер они и даље имају на својој страни медије и тајкуне, те успевају вештим манипулацијама да убеде грађанство да „Србија и даље иде ка ЕУ“, да су „нам Турци најбољи пријатељи“, да ће статут Војводине „донети бољи живот грађанима покрајине“, те да се и даље „одлучно боримо за Косово“. Иако све то српска невесела реалност демантује не постоји медијски простор и агилан уједињен опозициони блок који би успешно парирао манипулацијама владајућег режима. Осим ригидне медијске контроле и сужавање слободе речи, разједињености и слабости опозиције и непостојање аутономне и критичке јавности омогућавају режиму да и даље манипулише и купује време.
Но иако они држе медијске и друге дизгине у рукама свесни су да нестанком илузије о „европској будућности“ и пораз око Косова због неповољне одлуке МСП-а доноси у перспективи слабљење позиције владајуће коалиције. Стога су у врху власти у окружењу председника Тадића одлучили да поново активирају план Б – могућа коалиција са напредњацима. То је до сада често била батина којом су се мање или више успешно смиривале превелике амбиције малих коалиционих партнера у влади. Но иако су се у влади односи стабилизовали пре свега на релацији Тадић – Динкић, опет е озбиљно размишља о увлачењу СНС-а Томе Николића у владу као начину да се ојача позиција владајуће структуре и да се на тај начин лакше преживе овакви порази којих ће у будућности на жалост бити још.
Но могуће је да се поновним подгревањем приче о могућој коалицији СНС и ДС настоји и пацификовати опозиција. У моменту таквих пораза и геополитичких закрета) власт је изузетно осетљива на критике и нападе из опозиције. Замислимо да СНС заједно са другим опозиционим странкама крене у оштру кампању против неуспешне власти која Србију уместо ка „европским води ка османским интеграцијама“ и која губи битке на свим фронтовима. Тиме би се режим заиста уздрмао и можда и присилио на превремене парламентарне изборе. Но то се не дешава. То је објашњење више него млаке реакције већег дела опозиције поводом пораза и стратешких грешака владајуће коалиције. Док већина тактизира, ова власт остаје оваква каква јесте, одржава се статус кво и ствари иду војим током – током који је очигедно лош по Србију.
Печат
13.08.2010.
Одлука Међународног суда правде да је једнострано проглашење сецесије Косова није у супротноти са међународним правом је велики пораз Србије и актуелне владе, а пре свега председника Тадића и министра Јеремића. Показало се да је неуспешно одиграна једна најблаже речено хазардерска игра у којој да је којим случајем био нешто по нас повољнији исход ми не би смо ништа добили јер би ситуација остала статус кво, а у случају негативне одлуке – што је био случај – ми много губимо. На то су упозоравали неки свеснији посматрачи ове ризичне операције попут епископа Атремија, но очигледно је да у такви гласови разума били игнорисани.
Овај велики дипломатки пораз Србије је заиста погодио оне који су патриотски оријентисани и осетљиви на светску неправду која се наноси нашем народу. Огорченост се умерила како против неспообне власти која је и инцирала судски процес акоји се по нас очекивано завршио поразно тако и против међународног суда и његовог монтираног процеса. Владајући кругови су упрви мах били изненађени, а вероватно и шокирани, јер су очекивали колико толико повољнију одлуку по Србију. После првог шока и изгубљености, схватили су ситуацију и дошли до оног „шта је ту је“ - морају се одржати у седлу и створити слику како они и даље знају шта раде. Но иако је очигледно да „не знају где ударају“ они крећу у медијску контраофанзиву да би минимизирали штету и смањили ерозију подршке коју имају у јавности.
Но иако неспособни у реалној политици на светској сцени они се окрећу старом добром домаћем политичком маркетингу. Прво су се у медијима смењивали политичари, режимски аналитичари и „стручњаци“ који су минимизирали штету од овакве одлуке суда, убеђујући нас како одлука заправо и није битна јер се не односи на суштину – сецесију, већ само на чин проглашења. Затим је следило ритуално закљињање да „никада никада нећемо признати косовску сецесију“, као да неко уопште од Србије тражи да потпише и печатира „независност Косова“. Од на се тражи да „нормализујемо“ односе са Приштином и да их на међународним скуповима толеришемо као „независне“. У томе су већ учињени озбиљни кораци попут оног када су у Сарајеву наш и „косовски министар спољних послова“ седели један поред другог, додуше не још и са званичним таблицама испред на столу.
Но реалност је једно, а медијска слика друго. Владајућа гарнитура успева и даље да убеди довољан број људи да се „боре за Косово“ пре свега захваљујући путешествујућем председнику и министру спољних послова, те њиховој патриотској реторици. Одлука МСП-а јесте велики ударац за овај двојац, за ДС и за владајућу коалицију, но они се труде да то превазиђу како умањивањем значаја одлуке суда („саветодавна“) тако и обећањем да се борба наставља и у УН-у. Тиме шаљу поруку узнемиреној јавности и онима који страхују шта ће бити са Србима на северу Косова јер ова одлука даје крила Албанцима – да они иду даље без обзира на то што се десило. Некада је једна фолк певачица сличну позицију опевала са стиховима „изгубила све сам битке, ал још водим рат“. Но да не би било забуне и да нико не би погрешно „прочитао“ њихову патриотску реторику – они по ко зна који пут понављају тару песму да ће “ратовати за Косово“ искључиво дипломатским средствима.
Владајући режим је претрпео два велика удара – први је да Србија нема европску будућност и други а одлуком МСП-а губи и на плану очувања форме и сенке суверенитета над Косовом. Дакле од позиције „и Европа и Косово“ дошло се до позиције ни Европа ни Косово. Такав стратешки пораз на два главна правца и политички ћорсокак не би преживела ни једна влада у Европи. Но овде је могуће да се власт провуче са привремеим колебањем рејтинга, да би и даље наставили да мирно владају. Поледица овога заиста јесте слабљење подршке владајућим демократама, председнику и министру, но они и даље могу остати најпопуларнији политичари. То је ваљда могуће само у Србији. Исто тако ни висок рејтинг не гарантује министру Јеремићу и високу функцију у ДС-у (као и позицију „престолонаследника“) јер за разлику од Шутановца он никад није препознат као човек страначке структуре.
Порази режима неће имати толико брзе и негативне последице по њега јер они и даље имају на својој страни медије и тајкуне, те успевају вештим манипулацијама да убеде грађанство да „Србија и даље иде ка ЕУ“, да су „нам Турци најбољи пријатељи“, да ће статут Војводине „донети бољи живот грађанима покрајине“, те да се и даље „одлучно боримо за Косово“. Иако све то српска невесела реалност демантује не постоји медијски простор и агилан уједињен опозициони блок који би успешно парирао манипулацијама владајућег режима. Осим ригидне медијске контроле и сужавање слободе речи, разједињености и слабости опозиције и непостојање аутономне и критичке јавности омогућавају режиму да и даље манипулише и купује време.
Но иако они држе медијске и друге дизгине у рукама свесни су да нестанком илузије о „европској будућности“ и пораз око Косова због неповољне одлуке МСП-а доноси у перспективи слабљење позиције владајуће коалиције. Стога су у врху власти у окружењу председника Тадића одлучили да поново активирају план Б – могућа коалиција са напредњацима. То је до сада често била батина којом су се мање или више успешно смиривале превелике амбиције малих коалиционих партнера у влади. Но иако су се у влади односи стабилизовали пре свега на релацији Тадић – Динкић, опет е озбиљно размишља о увлачењу СНС-а Томе Николића у владу као начину да се ојача позиција владајуће структуре и да се на тај начин лакше преживе овакви порази којих ће у будућности на жалост бити још.
Но могуће је да се поновним подгревањем приче о могућој коалицији СНС и ДС настоји и пацификовати опозиција. У моменту таквих пораза и геополитичких закрета) власт је изузетно осетљива на критике и нападе из опозиције. Замислимо да СНС заједно са другим опозиционим странкама крене у оштру кампању против неуспешне власти која Србију уместо ка „европским води ка османским интеграцијама“ и која губи битке на свим фронтовима. Тиме би се режим заиста уздрмао и можда и присилио на превремене парламентарне изборе. Но то се не дешава. То је објашњење више него млаке реакције већег дела опозиције поводом пораза и стратешких грешака владајуће коалиције. Док већина тактизира, ова власт остаје оваква каква јесте, одржава се статус кво и ствари иду војим током – током који је очигедно лош по Србију.
Печат
13.08.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар