Србија је одустала од Косова прихватањем диктата ЕУ и САД – то је оцена срамотног дипломатског дебакла око предлога српске резолуције у УН. Наша дипломатија је још једном поражена (не само претходном одлуком МСП-а) али се у нашој спољној политици ништа не мења – ни персонално а ни концепцијски. У свакој нормалној држави после овакве дипломатске капитулације би министар спољних послова поднео оставку, а и председникова фотеља би била угрожена. Свугде осим у Србији.
Безусловна капитулације и “парада поноса”
Србија је одустала од Косова прихватањем диктата ЕУ и САД – то је оцена срамотног дипломатског дебакла око предлога српске резолуције у УН. Наша дипломатија је још једном поражена (не само претходном одлуком МСП-а) али се у нашој спољној политици ништа не мења – ни персонално а ни концепцијски. У свакој нормалној држави после овакве дипломатске капитулације би министар спољних послова поднео оставку, а и председникова фотеља би била угрожена. Свугде осим у Србији.
Потребно је бити свестан размера и последица овог спољнополитичког пораза Србије. Мноштво коментатора и упућених аналитичара је ове оценило као пораз. Дајана Џонсон је рекла (Rt.com) да је Србија у УН одбила да оспори независност Косова, те да је Србија избацила део резолуције у којој се каже да је сецесија Косова “неприхватљива и неодржива” и да је то безусловна капитулација Србије пред ЕУ. Јасно и болно прецизно. Оваквом политиком је Србија дошла у ћорсокак и изгубила је и на унутрашњем плану последње остатке достојанства али и на спољњем плану било какво поштовање и на истоку и на западу. Западу смо се показали као сервилни бескичмењаци а истоку, пре свега Русији, као превртљиви и непоуздани. Сад смо ми као онај момак који је село плашио вуком па кад је вук заиста наишао нико му није веровао. Наиме и ако би сад којим чудом се постојећи политичари променили или дошли неки други који би водили реалну патриотску политику – нико нам не би веровао. Кредите смо одавно потрошили.
Парадокс српске политике је да су људи изузетно незадовољни лошом и корумпираном владом, политичарима који доживљавају неуспехе и поразе на светској и домаћој сцени а опет нема спремности да се нешто мења. Чини се да би Тадић и Јеремић могли да овако забрљају још неколико пута а да и даље буду популарни. Исто тако владајућа ДС важи за корумпирану клику која је у тој дисциплине ако не европски а оно сигурно балкански шампион, а та странка је и даље популарна. Дакле нико није задовољан са постојећом влашћу, многи су огорчени због пораза које трпимо и беде у којој живимо, али опет би да су избори данас гласали слично онако како су и гласали на претходним изборима.
Објашњење за овај парадокс, не само српске политике, није једноставно. Јавност је апатична и не верује да се нешто може променити, опозиција је слаба, разједињена и добрим делом кокетира са влашћу. Медијска доминација и маркетиншка вештина је на завидном нивоу те се у медијима не може чути другачије мишљење, осим дозирано и политички коректно. Довољно да се “власи не досете” и да се очува привид слободе медија.
Тако се око ове дипломатске капитулације у домаћим медијима могло чути изјаве од будаластих “ово је победа Србије” па до наводно реалистичних “нужан компромис ради европске будућности” или пак “није добро ал је могло и горе”. Дакле ретко се могла чути једина реална оцена – да је ово велики пораз и историјска срамота те да би неко за то морао да сноси одговорност – пре свега председник Тадић и министар Јеремић.
Но очигледно је да је председник недодирљив за критику, а млади министар се вешто чува и ослобађа одговорност јер је ето он заговарао “тврђи став”. А суштина је да је он потребан као претендент на председничку фотељу јер има симпатије “патриотског бирачког тела”. Стога нас не би чудило да неко ко није одговоран за овај дипломатски дебакл – попут премијера Цветковића буде колатерална штета и жртвени јарац. Но овако нешто – да одговорни не буду ни озбиљније прозвани, па чак и да даље имају подршку јавности, је могуће само у Србији медијског једноумља и слабе опозиционе политичке и интелектуалне сцене.
Медијским садржајима илити “покривалицама” је ситуација држана под контролом. Тако смо убрзо после једног од највећих дипломатских пораза у српској историји имали малу утешну лекцију о патриотизму. Гледали смо промоцију најмлађе генерације официра Војске Југославије и председника који је по ко зна који пут поновио да “никада, али никада нећемо признати независно Косово” као да неко од нас уопште и тражи формалан потпис. Председник је рекао да усвојена Резолуција “чува право Србија да мирним и дипломатским средствима брани интегритет и легитимне интересе на Косову и Метохији”. Занима нас како та резолуција брани наш територијални интегритет кад смо у њој прихватили одлуку МСП, кад у њој нема захтева за преговорима о статус Косова и кад се није тражило изјашањавање скупштине УН о нелегалној сецесији Косова.
Осим тога ако смо се определили за искључиво „гандијевску“ мирољубиву политику без насиља, као једина држава на свету која није спремна да војном силом брани свој територијални интегритет, за шта нам служи уопште та наша војска. Тако смањена и пацификована она није ни сенка оне која је бранила земљу 1999. Године. Она може да служи само за симулацију патриотизма или пак да се спремају контигенти наших младића који би ишли по светским ратиштима зарад туђинских интереса.
Уместо да се инсистирало на примени резолуције 1244 и кумановског споразума и захтевао повратак хиљаду наших војника на Косова наша земља се унапред одриче ангажмана снага безбедности на очувању територијалног интегритета. Истовремено се не одриче употребе силе кад је у питању највиши тест европскости Србије – организације геј параде.
Како каже Александар Павић режим неће користити сва расположива средства у одбрани суверенитета и интегритета “али за одбрану вредности агресивног хомосексуализма које „Парада поноса“ пропагира, исти режим ће и те како бити спреман да користи сва расположива средства једне суверене државе. Има ли јаснијег доказа до којих је вредности садашњем марионетском режиму у Србији стало?”(vidovdan.org) Иако покушавају да нас убеде да воде политику “И Косово и геј парада” очигледно је да им је ово друго много значајније. Ако желите некога да тачно процените – не слушајте толико шта прича већ за шта се реално бори, шта је спреман да брани и до које мере.
Наша власт је одустала од одбране Косова, али је спремна да зарад “европских вредности” које наводно оличава геј парада да ризикује сукобе на улицама и огорчење грађана. Капитулантска политика око Косова и капитулације пред ЕУгеј лобијем заправо део једне те исте неморалне и садо-мазо настране политике. Ту љигавост је модерни песник лепо изразио стиховима “мала, мала група педера дуго нам је вала сметала…” а то није толико “сексуална оријентација” колико морална квалификација. Због једначина српска влада – геј парада морамо се тој "малој групи" супротставити и изаћи на црту.
Видовдан
18.09.2010.
Безусловна капитулације и “парада поноса”
Србија је одустала од Косова прихватањем диктата ЕУ и САД – то је оцена срамотног дипломатског дебакла око предлога српске резолуције у УН. Наша дипломатија је још једном поражена (не само претходном одлуком МСП-а) али се у нашој спољној политици ништа не мења – ни персонално а ни концепцијски. У свакој нормалној држави после овакве дипломатске капитулације би министар спољних послова поднео оставку, а и председникова фотеља би била угрожена. Свугде осим у Србији.
Потребно је бити свестан размера и последица овог спољнополитичког пораза Србије. Мноштво коментатора и упућених аналитичара је ове оценило као пораз. Дајана Џонсон је рекла (Rt.com) да је Србија у УН одбила да оспори независност Косова, те да је Србија избацила део резолуције у којој се каже да је сецесија Косова “неприхватљива и неодржива” и да је то безусловна капитулација Србије пред ЕУ. Јасно и болно прецизно. Оваквом политиком је Србија дошла у ћорсокак и изгубила је и на унутрашњем плану последње остатке достојанства али и на спољњем плану било какво поштовање и на истоку и на западу. Западу смо се показали као сервилни бескичмењаци а истоку, пре свега Русији, као превртљиви и непоуздани. Сад смо ми као онај момак који је село плашио вуком па кад је вук заиста наишао нико му није веровао. Наиме и ако би сад којим чудом се постојећи политичари променили или дошли неки други који би водили реалну патриотску политику – нико нам не би веровао. Кредите смо одавно потрошили.
Парадокс српске политике је да су људи изузетно незадовољни лошом и корумпираном владом, политичарима који доживљавају неуспехе и поразе на светској и домаћој сцени а опет нема спремности да се нешто мења. Чини се да би Тадић и Јеремић могли да овако забрљају још неколико пута а да и даље буду популарни. Исто тако владајућа ДС важи за корумпирану клику која је у тој дисциплине ако не европски а оно сигурно балкански шампион, а та странка је и даље популарна. Дакле нико није задовољан са постојећом влашћу, многи су огорчени због пораза које трпимо и беде у којој живимо, али опет би да су избори данас гласали слично онако како су и гласали на претходним изборима.
Објашњење за овај парадокс, не само српске политике, није једноставно. Јавност је апатична и не верује да се нешто може променити, опозиција је слаба, разједињена и добрим делом кокетира са влашћу. Медијска доминација и маркетиншка вештина је на завидном нивоу те се у медијима не може чути другачије мишљење, осим дозирано и политички коректно. Довољно да се “власи не досете” и да се очува привид слободе медија.
Тако се око ове дипломатске капитулације у домаћим медијима могло чути изјаве од будаластих “ово је победа Србије” па до наводно реалистичних “нужан компромис ради европске будућности” или пак “није добро ал је могло и горе”. Дакле ретко се могла чути једина реална оцена – да је ово велики пораз и историјска срамота те да би неко за то морао да сноси одговорност – пре свега председник Тадић и министар Јеремић.
Но очигледно је да је председник недодирљив за критику, а млади министар се вешто чува и ослобађа одговорност јер је ето он заговарао “тврђи став”. А суштина је да је он потребан као претендент на председничку фотељу јер има симпатије “патриотског бирачког тела”. Стога нас не би чудило да неко ко није одговоран за овај дипломатски дебакл – попут премијера Цветковића буде колатерална штета и жртвени јарац. Но овако нешто – да одговорни не буду ни озбиљније прозвани, па чак и да даље имају подршку јавности, је могуће само у Србији медијског једноумља и слабе опозиционе политичке и интелектуалне сцене.
Медијским садржајима илити “покривалицама” је ситуација држана под контролом. Тако смо убрзо после једног од највећих дипломатских пораза у српској историји имали малу утешну лекцију о патриотизму. Гледали смо промоцију најмлађе генерације официра Војске Југославије и председника који је по ко зна који пут поновио да “никада, али никада нећемо признати независно Косово” као да неко од нас уопште и тражи формалан потпис. Председник је рекао да усвојена Резолуција “чува право Србија да мирним и дипломатским средствима брани интегритет и легитимне интересе на Косову и Метохији”. Занима нас како та резолуција брани наш територијални интегритет кад смо у њој прихватили одлуку МСП, кад у њој нема захтева за преговорима о статус Косова и кад се није тражило изјашањавање скупштине УН о нелегалној сецесији Косова.
Осим тога ако смо се определили за искључиво „гандијевску“ мирољубиву политику без насиља, као једина држава на свету која није спремна да војном силом брани свој територијални интегритет, за шта нам служи уопште та наша војска. Тако смањена и пацификована она није ни сенка оне која је бранила земљу 1999. Године. Она може да служи само за симулацију патриотизма или пак да се спремају контигенти наших младића који би ишли по светским ратиштима зарад туђинских интереса.
Уместо да се инсистирало на примени резолуције 1244 и кумановског споразума и захтевао повратак хиљаду наших војника на Косова наша земља се унапред одриче ангажмана снага безбедности на очувању територијалног интегритета. Истовремено се не одриче употребе силе кад је у питању највиши тест европскости Србије – организације геј параде.
Како каже Александар Павић режим неће користити сва расположива средства у одбрани суверенитета и интегритета “али за одбрану вредности агресивног хомосексуализма које „Парада поноса“ пропагира, исти режим ће и те како бити спреман да користи сва расположива средства једне суверене државе. Има ли јаснијег доказа до којих је вредности садашњем марионетском режиму у Србији стало?”(vidovdan.org) Иако покушавају да нас убеде да воде политику “И Косово и геј парада” очигледно је да им је ово друго много значајније. Ако желите некога да тачно процените – не слушајте толико шта прича већ за шта се реално бори, шта је спреман да брани и до које мере.
Наша власт је одустала од одбране Косова, али је спремна да зарад “европских вредности” које наводно оличава геј парада да ризикује сукобе на улицама и огорчење грађана. Капитулантска политика око Косова и капитулације пред ЕУгеј лобијем заправо део једне те исте неморалне и садо-мазо настране политике. Ту љигавост је модерни песник лепо изразио стиховима “мала, мала група педера дуго нам је вала сметала…” а то није толико “сексуална оријентација” колико морална квалификација. Због једначина српска влада – геј парада морамо се тој "малој групи" супротставити и изаћи на црту.
Видовдан
18.09.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар